28 Aug 2018

Summer Computer Camp / Letnji kompjuterski kamp 2018.



Bilo je ovo predivno i nezaboravno leto!!!

Srećan polazak u školu, budite vredni, pametni i veseli.


Dva korisna teksta za roditelje dece koja su se vratila iz kampa


Nekoliko detalja u vezi daljeg učenja softvera koji su deca počela u kampu:
  1. Knjiga Fusion za sve u pdf formatu je na linku u sledećem e-mailu.  
  2. Knjige na našem web sajtu mogu se preuzeti uz Login sa brojem predračuna koji su roditelji dobili
  3. Korisni linkovi na sajtu u učionici su dostupni svima, a ima ih i u sekciji ovde:


IZVORI ZNANJA

Radovi dece će biti na serveru uskoro, poslaćemo link.
P.S. tu uvek kasnimo, jer su fajlovi ne veliki nego ogromni i treba ih pojedinačno za 48 dece podići na cloud platformu . Hvala na razumevanju !
U narednih godinu dana slobodno da nas kontaktiraju deca u vezi saveta i podrške u radu u softverima koje uče. Najbolje prvo putem email adrese, da se dogovorimo za termin online konsultacije ili ćemo podršku poslati pismeno, ako je to moguće za određeni problem ili poteškoće u radu.

Hvala vam svima za učešće u ovogodišnjem kampu!
Kao i do sada, u drugoj polovini oktobra, objavićemo planove za sledeće leto i poslati informacije svima putem našeg mesečnog newslettera.

Izvinite što ne stižemo da odgovorimo pojedinačno na mailove, i posle kampa imamo puno posla, treba vratiti sve na svoje mesto.




















Vidimo se u leto 2019… još samo 306 dana 
💥🎈👙👒👓🍹🍦🍧🔆💯



28 Jun 2018

Zbog čega je bitno da pošaljete dete u kamp



Objavljujemo prevod ove izvanredne priče koja će sigurno biti od velike koristi svakom roditelju i novim kamperima. Pročitajte!
"... Kada se prisetim ovog iskustva, moram reći da je bilo jedno od najboljih, ali i najgorih u mom životu... "
I KAKO SAM PROVELA VIŠE LETA ŽELJNA KUĆE A SREĆNA




Letnji kamp je bio moje mesto radosti. Ali i mesto tuge. Počelo je leta kada sam imala devet godina. Moja mama je kao mala obožavala kamp. Do te mere da ga je predstavila kao najmagičnije i najfantastičnije iskustvo na svetu. A ja sam sa devet godina, kao prava mamina devojčica, bila ubeđena da sam spremna da provedem četiri nedelje u kampu sa noćenjem – i to sasvim sama!
U to vreme nije bilo pripremnih kampova, kampova za mlađu decu, probnih kampova, niti bilo šta što bi deci olakšalo prilagođavanje na kamp sa noćenjem. Izbor se svodio na jednu od dve smene tokom leta. I tako me je mama prijavila da provedem jul u kampu.
Mogu da zamislim sebe u to vreme: devojčica iz malog mesta, sa čupavom kosom, u fluorescentno pink majici sa natpisom „COOL“ na grudima (negde 1990. godine). Sakupila sam svo samopouzdanje, progutala suze i ušla u autobus koji će me odvesti u kamp Volden, gde ću se pridružiti grupi dece iz Toronta, koja su se međusobno poznavala iz škole i doživeti prvo kampersko iskustvo koje se, u najmanju ruku, pretvorilo u pakao!
Plakala sam jer sam bila željna kuće. Zadirkivali su me zato što sam plakala. Kad se prisetim svega (a pošto sam bila i savetnik u kampu), shvatam da niko ne voli dete koje stalno plače. Ali kako sam ja to mogla da znam? Nedostajala mi je mama i nisam bila u elementu. Nikada ranije nisam bila van kuće duže od jedne noći. Tako sam se, umesto magičnog iskustva o kome sam sanjala, obrela sam se u grupi dece koja su već formirala svoju kliku... i nisu imala nameru da me puste u svoje redove.
Uprkos svim suzama koje sam isplakala i svakodnevnim sastancima sa suprugom direktora kampa (koja je davala sve od sebe da me oraspoloži), uspevala sam da se zabavim u aktivnostima koje kod kuće nisam mogla da radim. Pobedila sam u velikoj trci u plivanju. Napravila sam brdo grnčarskih kreacija na vajarskom točku. Učestvovala sam u kamperskoj predstavi. Naučila sam fantastične nove kamperske pesme. Išla sam na prvi ples. I provela sam četiri nedelje u sjajnom prirodnom okruženju.
Kada se prisetim ovog iskustva, moram reći da je bilo jedno od najboljih, ali i najgorih u mom životu. Iako su neke od stvari koje su moji drugari iz sobe govorili (i pevali) da bi me ismevali bile zaista bolne (sve se dešavalo pre nego što je vršnjačko nasilje postalo ozbiljna tema u kampu), takođe sam naučila da bez obzira na sve, mogu samostalno da opstanem. Bila sam mnogo jača i nezavisnija nego što sam uopšte mogla da zamislim.
I tako, kada je došao dan za posete (nakon dve nedelje) i kada je mama, pošto je videla koliko sam tužna, ponudila da me povede kući, nekako sam našla snage da odbijem njenu ponudu i odlučila sam da ostanem i završim moje prvo kampersko iskustvo.
Dve godine kasnije, nakon jednog leta pauze da bih ponovo našla samopouzdanje, ušla sam u drugi školski autobus (ovaj put u društvu mlađeg brada) na putu ka kampu Bnej Brit u Otavi, gde sam provela naredna četiri leta kao kamper, a kasnije (nakon dvogodišnje pauze tokom koje sam leta provodila u magičnom kampu Erouhon) i kao savetnik.
Sve ovo me je dovelo do nedavnog otkrića nove knjige sa prikladnim naslovom: „Željan kuće, a srećan: kako vreme provedeno podalje od roditelja pomaže u razvoju deteta“, čiji je autor renomirani psiholog i autor bestselera dr Majkl Tompson.

(*Prim.Prev. na ovom blogu ima izvodi iz pomenute knjige )
Ovo vam pričam jer se mnogi od vas verovatno spremaju da ovog leta pošalju decu u kamp. Možda razmišljate da to uradite sledećeg leta. A možda i ludite jer, uobičajeno danas po rečima dr Tompsona, vaše dete jeste spremno za kamp, ali vi niste.
Moja ćerka ima dve godine, pa ne mogu da kažem kako ću se osećati kada mi bude zatražila da po prvi put ide u kamp sa noćenjem. Ipak, mogu reći sledeće: za mene u detinjstvu nije bilo većeg poklona od prilike da iskusim život podalje od roditelja i udobnosti mog doma. Dobila sam hrabrost i samopouzdanje – veštine koje do današnjeg dana mogu biti od koristi. Pored toga, pišem o letnjim kampovima proteklih pet godina, a većina eksperata za kampove se u ovome slažu samnom.
„Želja za kućom je skoro univerzalna“, rekao mi je dr Tompson preko telefona tokom prošlonedeljnog intervjua. „Devedeset sedam procenata dece oseća neku vrstu želje za kućom, ali 81 procenata te dece kaže da prolazi za tri do četiri dana.“
Prema rečima dr Tompsona koji je proteklih 35 godina radio kao klinički psiholog, školski savetnik i međunarodni predavač na temu dece, škola i roditeljstva, mi, savremeni roditelji, previše vremena posvećujemo zaštiti svoje dece od traume da stalno grabimo prilike da intervenišemo u njihovo ime i trošimo previše energije pokušavajući da „sredimo“ sve što im treba. Sve ovo sprečava decu da samostalno istupe i iznađu sopstvenu hrabrost.
„Savremeni roditelji misle da njihovo prisustvo povećava kvalitet života njihove dece. Međutim, to nije tačno. Svom detetu ne možete dati nezavisnost. Sve što možete je da otvorite vrata i da pustite dete da samostalno iskusi svet.“
Lakše reći nego učiniti, zar ne?
Ono što je zaista sjajno u vezi sa kampom je činjenica da se nezavisnost gradi u sigurnom, brižnom i kontrolisanom okruženju, gde možete imati poverenja da će vaša deca biti sigurna i zbrinuta. Što bi trebalo da znači da ako se spremate da ostavite decu u kampu ovog leta (bilo na 2 dana ili na 4 nedelje), budite sigurni da svom detetu pružate najbolje moguće životno iskustvo, bez obzira koliko ćete im nedostajati (ili koliko će oni vama nedostajati).
„Ne dozvolite da vas dete iz autobusa vidi zabrinute“, navodi dr Tompson. „Ako pokažete majčinsku napetost svom detetu u ovoj situaciji, ugrozićete mu iskustvo u kampu.“
Ne zaboravite: „Kamp uvodi decu u uzbudljiv svet emocionalno značajnih iskustava koja su samo njihova – iskustava koja mogu steći samo van kuće.“
Dakle, naspite si čašu vina. Zavalite se i podignite noge. Uživajte u miru i tišini. I neka vaša deca znaju da ih puno volite, da znate da će u kampu biti sve u redu i da ćete vi kući biti dobro!

Izvor: The Importance of Sending Your Child to Camp

19 Jun 2018

Pripremite se sa decom za kampersku sezonu




Foto: Komp Kamp, naš Strale
Foto: Komp Kamp, naš Strale 

Kamperska sezona samo što nije počela. Svakog leta milioni dece širom sveta odlaze u kampove gde će plivati, šetati, učestvovati u kreativnim radionicama, na zabavan način sticati nova znanja i veštine i uživati u društvu novih drugara.
Letnji kampovi su nastali još 80-tih godina 19. veka, a pogađala su ih deca bez roditelja. 
U 20. veku letnji kampovi postaju međunarodni fenomen, a razne organizacije su bile domaćini tradicionalnih letnjih kampova ili tematskih kampova u oblasti sporta, filma, programiranja, muzike i drugih predmeta i aktivnosti.
Mnogi planiranje odlaska u kamp odlažu do poslednjeg momenta. 
Roditelji moraju imati u vidu da kampovi rano otvaraju registraciju (nekad i odmah po završetku jedne sezone) i imaju jasne rokove za prijavu. 
Roditelji koji ove godine žele da osiguraju deci mesto u kampu će imati koristi od ovih saveta.
  1. Posetite internet za orijentaciju i pratite novosti i blogove koje objavljuju kampovi. Posetite lokaciju gde će se kamp održavati i informišite se o programima koje kamp nudi. Kontaktirajte upravu kampa ako niste sigurni da li vaše dete ispunjava uslove za registraciju. Sve ovo možete odraditi onlajn, iz udobnosti svog doma.

  2. U prijavi navedite sve tražene informacije. Svaki kamp ima definisane obavezne podatke za registraciju. Verovatno ćete morati da unesete podatke o ličnosti, kao što su medicinska istorija, imena i brojevi telefona roditelja ili staratelja i druge značajne informacije o malom kamperu. To obuhvata alergije, strahove, fizička i mentalna ograničenja, kao i željene kurseve koje bi dete pohađalo u kampu.

  3. Napravite plan plaćanja. Cene letnjih kampova se značajno razlikuju, ali većina kampova nudi opciju plaćanja u ratama, kao i određene popuste i akcije, kao i dodatne popuste za porodice sa više dece u kampu ili za one koji preporuče kamp prijateljima.

  4. Pripremite decu za fizičke izazove sa kojima se mogu susresti u kampu. Aktivnosti u letnjem kampu mogu biti naporne, pa je u nekim kampovima potrebna lekarska potvrda pre početka. Obavezno zakažite pregled za dete pre odlaska u kamp i ponesite potrebne  popunjene i overene zdravstvene obrasce. Deca su tokom proleća dosta aktivnija u igri i zabavi nego zimi, što pomaže u pripremi za kamp. Ovakva priprema sprečava povrede tokom aktivnosti na otvorenom.

  5. Krenite u nabavku. Kampovi uobičajeno daju spisak potrepština u smislu odeće i drugih stvari koje će kamperima biti potrebne. Postarajte se da vaše dete ponese dovoljno šorceva, majica, čarapa, patika, kupaćih kostima, sredstava za ličnu higijenu i kamperskih sitnica.

  6. Uključite decu u čitav proces pripreme! Planirajte sa njima odlazak u kamp (naročito ako im je prvo leto u kampu), što će umanjiti njihove strahove i pripremiti ih za boravak u kampu.



11 Jun 2018

Kad dizajniranje video igara od dečijeg sna postane realnost i profesija



Tokom odrastanja, skoro svako dete koje voli video igre je poželelo, barem jedanput, da ima mogućnost da napravi svoju video igru. Danas je ta mogućnost dostupna i realna. Deca  tokom boravka u „Komp Kampu“ uče da dizajniraju PC video igre i da svoje veštine razvijaju i nakon odlaska iz kampa. Sa njima u ostvarivanju te priče, osim osoblja kampa, rade i profesionalci iz Mad Head Games studija. Ovom prilikom vam predstavljamo Uroša Banješevića i Nenada Tomića, osnivače Mad Head Games studija, sa kojima smo razgovarali o mogućnostima i značaju neformalnog obrazovanja dece u oblasti gejm dizajna.

MadHeadGames, Uroš i Nenad
https://www.madheadgames.com/



1. Kako ste došli na ideju da osnujete Mad Head Games?

Nenad: Mad Head Games smo osnovali Uroš, Aleksa i ja sredinom 2011. godine. Pre osnivanja našeg studija iza sebe smo imali već blizu šest godina rada i iskustva u dizajniranju video igara, naravno svaki u različitoj oblasti rada. Ono po čemu je naš tim specifičan je to da nas nije vezivao samo posao i strast ka dizajniranju video igara, već smo se družili i mimo posla.

Uroš: Pre osnivanja Mad Head Games studija radili smo na različitim projektima za druge studijske kuće, neki projekti su bili uspešni, neki manje uspešni, ali kako je vreme prolazilo postajalo je sve očiglednije da je samo pitanje vremena kada ćemo započeti našu samostalnu priču. Pravi trenutak za to se stvorio 2011. godine i tako je nastao Mad Head Games. Pored profesionalizma, naš tim vezuju prijateljstvo i međusobno poverenje, što je plus u poslu kojim se bavimo.

2. Jedna od igara koju ste dizajnirali „Rite of Passage – The Perfect Show“ bila je prva na Big Fish Games Top 100 PC igara. Možete li nam reći nešto više o tome i kako je došlo do saradnje sa kompanijom Big Fish Games?

Uroš: Ona je prva sa kojom smo krenuli u osvajanje tržišta, ali nije jedina. Svaka igra koju smo napravili je bila na Big Fish Games Top 100 listi. Rite of Passage je bio naš test, da dokažemo da možemo da pravimo igre koje će ljudi želeti da igraju, koje će zaista biti zanimljive. Tada smo definisali da želimo da se specijalizujemo u kreiranju Hidden Objects / Puzzle Adventures  video igara, da kontinuirano učimo i razvijamo se kao tim i kao individue, a da kasnije ako bude prilike  krenemo sa većim projektima. Naravno, rekli su nam da je nakon prvog puta teško ponoviti i prevazići prethodni uspeh, ali mi smo to uspeli četiri puta zaredom. To nam je bio jasan znak da kvalitetno radimo i da nije u pitanju početnička sreća.

Nenad: Želeo bih samo da pojasnim čitaocima kako funkcioniše naša, ali i saradnja ostalih developera širom sveta, sa kompanijom Big Fish Games. Naime, mi kao developeri pravimo video igre, a Big Fish je ustvari izdavač, oni je prodaju. Pored toga, oni imaju i svoj razvojni tim koji se bavi kreiranjem igara. Naravno, zbog posedovanja najpotpunije i najdetaljnije analitike, oni znaju šta njihovi korisnici žele, tako da su njihove igre među najpopularnijim i najprodavanijim. Njihovo pravilo je da svakog dana na tržište lansiraju po jednu novu video igru. Sarađuju sa gejm developerima iz čitavog sveta, što ukazuje na to da je konkurencija izuzetno jaka. Njih ne interesuje odakle ste, već je važno da imate dobar proizvod i da težite pomeranju postojećih granica.

3. Na koji način video igre doprinose mentalnom razvoju deteta i kako utiču na kreativnost?

Nenad: Kao što postoje studije i tekstovi koji govore u prilog tome da su gejmeri manje skloni nasilju, ima i onih koji govore suprotno. Početkom ove godine Obama je zatražio da se sprovede detaljno istraživanje koje bi pokazalo da li postoji veza između igranja nasilnih video igara i porasta stope kriminaliteta. Mišljenja sam da igranje video igara može pozitivno da utiče na razvoj deteta. Ako krenemo od samog značenja pojma igre doćićemo do zaključka da je ona sastavni deo psihofizičkog razvoja deteta. Video igre su samo izmeštene u virtuelni svet, ali utiču na razvoj deteta. O njihovom značaju govori i to što su sve više prisutne u obrazovanju. Deca kroz različite vrste video igara mogu lakše savladati gradivo, mogu razvijati svoju kreativnost i maštu. Naravno, u igranju video igara ne treba preterivati. Kao što nije zdravo trčati deset sati bez prestanka, tako nije dobro preterivati u igranju video igara.

Uroš:  Mislim da smo mi kao tim dobar primer da igranje video igara nije nešto što je loše. Mi smo od malena voleli da igramo video igre i želeli smo da jednog dana naučimo i da ih pravimo. Tu mogućnost današnja deca imaju u Komp Kampu. Video igre kod dece razvijaju analitički i kritički način razmišljanja, kompetitvni duh, timski rad i učenje da ne možeš uvek i u svemu pobeđivati.To govorim iz ličnog iskustva.

4. Koja je vaša omiljena video igra i zašto? Da li u slobodno vreme, ako ga imate, igrate video igre?

Nenad: Što se slobodnog vremena tiče trudimo se da ga imamo, bez obzira na naporan raspored. Igranje video igara je sastavni deo našeg posla, jer u toku njihovog kreiranja, iste moramo  da testiramo. Mimo posla, ponekad se nađe prostor u rasporedu da se odigra neka video igra. Jako mi je teško da izdvojim jednu video igru kao omiljenu, jer ih imam više. Neka to bude Warcraft 3, jer sam najviše vremena provodio igrajući ovu strategiju.

Uroš: Mislim da je svaka igra koju je izdao Blizard studio odlična i dosta vremena sam provodio igrajući njihove igre. U omiljenu video igru uvrstio bih i Diabla. Danas, je situacija drugačija. Nemamo više toliko slobodnog vremena, kao nekada, ali tu su „pametni telefoni“ i tableti, na kojima odigramo neku od manjih video igara u toku pauze.

5. Više godina sarađujete sa Komp Kampom. Kakvo je vaše mišljenje, kao gejm developera, zašto je ova vrsta neformalne edukacije bitna za decu?

Uroš: Kod nas u okviru formalnog obrazovanja ne postoji smer koji se konkretno bavi gejmifikacijom, gde bi deca mogla da nauče nešto o tome. Komp Kamp, kao neformalan vid obrazovanja, je jedini način da deca dođu do neophodnih informacija kako da prave video igre. Veliki je uspeh kada vidite da dete koje bez nekog predznanja dođe u kamp za tih dvanaest dana boravka napravi svoju video igru. To je onaj deo praktične primene naučenog koji izostaje u formalnom obrazovnom sistemu, gde se deca bombarduju teorijom, a ne ukazuje im se gde naučeno mogu primeniti.

Nenad:  Kreiranje video igara je multidisciplinarna stvar i to je ono što Komp Kamp nudi deci koja dođu. Za decu tog uzrasta mogućnost pravljenja video igara je višestruko korisna. Za početak, oni moraju biti vizionari, moraju razmisliti i osmisliti svoju video igru, moraju znati kako će grafički izgledati njihova video igra, dok kasnije moraju naučiti i matematičke operacije koje će im olakšati programiranje igre, kako da ubace muzičku pozadinu itd. Ono što nauče u kampu, ako kasnije nastave da razvijaju može im omogućiti da kada odrastu lakše pronađu posao u IT sektoru. Do tada mogu postati samostalni vrlo rano, jer će naučiti kako da naprave proizvod koji će im omogućiti da zarade džeparac. U ovome se može videti i ona preduzetnička crta značaja neformalnog učenja i koristi od boravka u kampu.



Objavljeno je 02.12.2015.


„Ono što vuče svet nisu lokomotive, već ideje.“ – reče Viktor Igo pre 200 godina, a i danas, kada lokomotive mnogo manje redefinišu svet, ideje ostaju ono što je bezvremeno, i uistinu bitno. Kako u inertnom svetu koji kao da se trudi da ostane kakav jeste iznedriti ideje, kako u moru tih ideja odabrati prave, kako se za njih boriti i kako ne odustajati čak ni kada se one ne ostvare – Uroš će vam sa svojim specijalnim gostima pričati o putu satkanom od najlepših promašaja, i o tome kako je samo putovanje na kraju najveća životna pobeda. Priča Mad Head Gamesa je priča o standardnom holivudskom scenariju – o životu, preživljavanju, ideji, prijateljstvu, neuspehu i uspehu – samo što se ovaj scenario odigrao tu, možda baš u vašem komšiluku. Čućete poglede različitih ljudi na istu ideju, i kako ih je ta ideja povela kroz magične svetove video igara, ali i povela na magičnu turu upoznavanja sveta, ljudi i kreativnosti oko sebe. Uroš je kao jedan od osnivača Mad Head Gamesa, dobitnik nekoliko svetskih nagrada na polju digitalne grafike i jedan od pionira game developmenta u Srbiji, možda i sam zaslužio da drži predavanje na ovogodišnjem Tedx-u, ali on u pomoć poziva još tri specijalna gosta da ispričaju priču iz prvog lica koju on sam ne bi mogao. Ko su oni, zašto su neophodni da bi se predavanje održalo, i šta oni imaju da kažu, ostaće misterija do samog predavanja i za slušaoce kao i za same organizatore.