31 Oct 2017

Kako da roditelji i škola uče tinejdžere o ljubavi – šest načina



Četrnaestogodišnja Melisa je raskinula sa dečkom i nije razumela zašto je izgubio interesovanje za nju. U to vreme sam bila školski psiholog i u suzama me je upitala gde je pogrešila. Da li mu je slala previše poruka? Da li ga je postidela kada mu je ukrasila školski ormarić?
Bez obzira da li učenici viših razreda imaju simpatiju ili pokušavaju da se izbore sa razvodom roditelja, pitanja o vezama su česta tema. Kako znate da li se nekome sviđate? Ako dečko planira da raskine, da li treba prvi da raskinete?

Odrasla sam na romantičnim komedijama kao što je „Šesnaest svećica“ u kojoj zaljubljena devojka odlazi u zalazak sunca sa starijim momkom (koji jedva da zna kako se zove). Upijala sam iskrivljenu verziju romantike koja je bila ukorenjena u ideji da trajna ljubav nastaje praktično odmah. Bila sam iznenađena kada sam shvatila da ljubav najčešće postepeno izrasta iz prijateljstva.
Uticaji medija su danas možda drugačiji, ali sa sličnim rezultatima. Ako ne učimo decu o ljubavi, to će učiniti spoljni svet. Ričard Vajsburd, dečiji psiholog sa Harvarda i autor knjige „Roditelji kakvi bi trebalo da budemo“ poziva odrasle da uče decu kako da grade trajne veze sa obostranim poštovanjem. „Provodimo dosta vremena pripremajući ljude za rad, ali ne radimo ništa da ih pripremimo za ljubav. Stvorili smo vakuum koji popunjavaju TV, film i video, koji donose obilje nezrelih ideja o ljubavi.“

Kada deca uče o izgradnji zdravih odnosa, uticaj je sveprisutan. Beki Sajpos, predsednica Character.org-a i bivša nastavnica napominje da mladi koji umeju da se snađu na međuljudskom minskom polju imaju veći stepen učešća i produktivnosti u školi i životu. Ipak, ne postoji plan i program za učenje dece o ljubavi. Sajposova kaže „Ljubav je vrhunac prepoznavanja vrednosti druge osobe“.

Ljubav je teška, amorfna tema, koja zahteva senzitivnost, ali rešenje nije u tome da se u potpunosti izbegava. Nudimo vam šest načina na koje roditelji i nastavnici mogu da primene decu za romantične veze.

Dajte im sve što imate. Odrasli često znaju dosta o ljubavi, ali im fali pouzdanje u svoju sposobnost da savetuju decu. Vajsburd kaže: „Moramo da primenimo suptilnost, nežnost i da se fokusiramo na ono što je potrebno da bi se sa nekim izgradio dobar odnos.“
Najlakše je biti uzor zdrave veze kada ste u vezi, ali roditelji mogu i da koriste ono što su naučili iz dobrih i loših iskustava. Bez obzira da li ste razvedeni ili u braku sa svojom prvom ljubavlju, ili ste redovno birali pogrešne partnere, svako može ponuditi korisnu perspektivu. Porodice i veze mogu biti u različitim oblicima.

Pričajte sa njima, a ne njima. Dajte deci informacije na način koji poštuje njihovu inteligenciju, navodi Kenet Ginsberg, specijalista adolescentske medicine u Dečijoj bolnici u Filadelfiji i autor knjige „Podizanje uspešne dece“. Deca prelaze sa konkretnog na apstraktno razmišljanje, pa lekcije nisu od koristi. Kada odrasli aktivno diskutuju sa decom, deca će prihvatiti zaključke i manje su šanse da se pobune protiv sadržaja.

Nađite vremena za značajne razgovore i recite deci kako ste se zaljubili u svog partnera. Kojim osobinama partnera se divite? Pitajte decu šta za njih znači ljubav. Tomas Likona, razvojni psiholog i profesor u penziji na univerzitetu SUNY u Kortlandu predlaže da zajedno čitate članke sa savetima za veze. Pre nego što pročitate odgovor, pitajte decu da daju savet.
Razgovori su najefektivniji kada odrasli tretiraju decu kao eksperte za sopstvene živote. „Svakako možete imati pravila i podizati decu tako da budu sigurna, zdrava i moralna, a da roditeljstvu pristupate uz obostrano poštovanje.“ Kada su odrasli saosećajni i izbegavaju predrasude, predstavljaju uzor dobrih veština komunikacije. Time se takođe povećava šansa da deca požele da sa njima podele detalje iz svojih veza. Ginsberg kaže da su reči roditelja manje značajne od njihovih dela.

Počnite da učite decu o prijateljstvu. Prijateljstvo je dobra vežba za ljubav. Slično ljubavi, prijateljstvo zahteva nežnost, empatiju i razmatranje tuđe perspektive. Razgovarajte o izboru prijatelja, obuhvatite i teme kao što su pouzdanost i velikodušnost. Deca će prihvatiti dosta ideja o ljubavi kroz interakcije sa vršnjacima. Roditelji decu mogu da nauče o etičkim međusobnim obavezama postavljanjem hipotetičkih pitanja: Šta bi uradili ako bi njihova najbolja drugarica varala dečka? Da li je u redu da se maturant zabavlja sa prvakom?

Ne ignorišite spoljne uticaje. Mediji mogu imati ključni uticaj, ali ga odrasli mogu iskoristiti na pravi način. Ako gledate emisije i filmove sa decom, možete razmatrati pitanja veza bez ulaska u lične vode, kaže Ginsberg. Roditelji mogu razgovarati o ljubavi i poštovanju kada naiđe pesma koja sadrži seksističke ili mizogine stihove.
Medijska pismenost je značajna veština. Likona poznaje nastavnika koji daje učenicima da gledaju sitkom i beleže broj uvreda. Posle toga, deca diskutuju o načinu na koji interakcije utiču na odnose likova. Institut Dibl, koji pomaže tinejdžerima da razviju zdrave veštine međuljudskih odnosa, nudi roditeljima namenska pitanja kojima se podstiče kritičko razmišljanje o većem broju popularnih tinejdžerskih filmova.

Razgovor o seksu je bitan, ali ne i jedini. Kada roditelji „razgovaraju“, po rečima Ginsberga, razgovor se svodi na nauku, a ne na zdravo funkcionisanje. Roditelji mogu da objasne da je seks čin, šta ga razdvaja od osećanja, i da je čisto fizički akt. „Vođenje ljubavi može podrazumevati i seks uz pojačani utisak“, napominje on, „ali se može desiti samo u vezi sa poverenjem i obostranim poštovanjem“.
Zdrava seksualnost nastaje kada se oseti bliskost sa nekim. „Divna stvar u razgovoru o ljubavi na ovaj način je to što daje deci dozvolu da se veoma dugo osećaju seksualno pre nego što im seks padne na pamet. Mogu se osećati odraslim već ako se drže za ruke ili ako primete nekog na drugom kraju prostorije.“

Kada se fokusiramo samo na mehaniku seksa, ne pripremamo decu za emocionalne rizike. „Moramo naučiti decu da ih neizbežno čekaju usponi i padovi i neumitno tugovanje dok ne nađu pravu osobu“, navodi Ginsberg i dodaje da iako se u školama možda pokrivaju aspekti seksualnog obrazovanja, roditelji moraju kod kuće da razgovaraju o integritetu, reciprocitetu i iskrenosti.
Takođe je neophodno da deca razumeju da jaka hemija ne znači nužno dobar odnos. Ljubav ima mnogo više nijansi.

Škole igraju značajnu ulogu. „Potrebno je da zaista namenski učimo decu o elementima veza gde god nastavni plan i program za to pruža priliku“, kaže Džuli Frugo, direktor Prve škole u Sent Luisu. U tom smislu, predavači moraju razvijati empatiju i opustiti se u vezi sa temom. „Pomažemo nastavnicima da razumeju šta se dešava sa ovim uzrastom u kognitivnom, socijalnom i emotivnom smislu, kako bi razvili autentične odnose od poverenja sa decom. Da, možda su u pitanju dvanaestogodišnjakinje koje raskidaju sa momcima, ali je to za njih prava tuga u trenutku.“
Škola Frugoove nudi zasebne izborne predmete za dečake i devojčice koji se detaljnije bave vezama od uobičajenog skesualnog obrazovanja. Školski psiholog radi sa devojčicama, tako da učenice razgovaraju o tome kako se izboriti sa dečkom koji ih kontroliše i zahteva da se viđaju kada bi one želele da rade nešto drugo. Muškarac iz uprave drži ovaj predmet za dečake, u kome se na sličan način bavi vezama.

Istorija i književnost takođe pružaju priliku za učenje o ljubavi. „Kada predajem Romea i Juliju“, kaže Sipos, „dajem učenicima da pročitaju scenu i da ponude drugi scenario u kome bi se postigao bolji rezultat.“

Prošle godine me je jedno jutro suprug gledao kako se čeličim pred težak dan na poslu. Kada sam se vratila kući, trebalo mu je oko tri sekunde da proceni koliko sam bila loše i da smisli šta mi treba. To je bilo pravo čitanje misli, koje ne bi bilo moguće u vreme kada smo kao tinejdžeri počeli da se zabavljamo. Ne postoje reči kojima se može opisati takva promena odnosa. U našoj kulturi samo jedna reč, ljubav, opisuje takav kontinuum emocionalnih stanja i iskustava.
Vajsburd smatra da je ovo konfuzno i da ograničava. „Kada sam na dan venčanja rekao supruzi da je volim, to je imalo drugačije značenje nego što ima danas. Možda se ne radujem glasno svakom sledećem danu, ali je svaki božanstven na tih način.“
Ako želimo da naša deca potpuno uživaju u ovom daru, moramo da ih naučimo kako da načine ove prve, radosne korake ka ljubavi.


Izvor: Six ways parents and schools can teach teens about love

30 Oct 2017

Povratak iz kampa



Kako da pomognete deci da se uhodaju


Kao roditelji, provodimo više meseci pripremajući decu za kamp sa noćenjem – od pronalaženja pravog kampa, do izbora preslikača i markera za obeležavanje svih stvari koje idu u kofer. Predviđamo dobra i loša iskustva u kampu, od sticanja novih drugara i učenja novih veština, do želje za kućom i crvenila očiju. Ono što mame i tate retko kad predvide je činjenica da je povratak kući podjednako značajan prelazni period kao i odlazak u kamp.

Imajući u vidu da se većina kampera u prethodnih nekoliko nedelja vratila kući, poželjno je napomenuti da iako su mnogi uživali u slobodi i lako se vraćaju u redovne tokove, ostali se neće tako lako uhodati.

Dr Majkl G. Tompson, psiholog i autor knjige „Željan kuće, a srećan“ kaže da povratak dece kući potpada u jednu od tri grupe. „Mislim da se većina po povratku kući oseća prilično zadovoljno, odraslije i ponosno na sebe.“ Ova deca pokušavaju da pokažu svoju novootkrivenu zrelost, postavljaju stolove i obavljaju kućne poslove, baš kao i u kampu.

Deca iz prve grupe su verovatno naučila da skijaju na vodi ili su prevazišla strah od insekata, ali je još bitnije da su „osvojila značajan deo razvoja. Opstala su bez roditelja“, kaže Karolin Mejer-Vartels, psihoterapeut sa Menhetna koji je radila sa porodicama u vezi sa problemima koji nastaju nakon kampa. Čak imaju mogućnost da se poigraju sa novim personama: možda su u kampu bili komedijaši, ili ozbiljni. Uz to, kaže ona, „postoji čitava nova grupa drugara i odraslih u koje imaju poverenje.

Međutim, dr Tompson kaže da novootkrivena pažljivost dece obično nije dugog daha. „Generalno, zrela ponašanja nestaju i deca se vraćaju na staro“ u kućnom kontekstu. „Mama vas je poznavala kada ste bili mali i potrebiti. Njeno prisustvo u vama budi ta osećanja.“

„Najčešće nastane kratak medeni mesec, a zatim i manji pad“, slaže se Mejer-Vartelsova. „U kampu ima dosta pravila, ali i zabave; nikada niste sami, a grupa zajednički obavlja zadatke kao što je raspremanje stola. A onda se dete vrati kući, a porodični život donosi drugačija pravila i očekivanja.“

Ovo može otvoriti nove igre moći – pa čak i neumesne odgovore. „Sa drugarima razgovarate sasvim drugačije nego sa roditeljima.“

Deca željna kampa

Dr Tompson opisuje drugu grupu kao decu koja se vrate kući i osećaju veliku „želju za kampom“ tokom nekoliko dana. Nedostaju im drugari, nezavisnost i rutina u kampu, „bauljaju po kući, mestu na kome ne žele da budu.“ Ovo često vređa roditelje. „Njima je veoma drago što su se deca lepo provela u kampu, ali su donekle zbunjeni što tako glasno pričaju o tome“. On poziva roditelje da sačekaju malo i da ne primaju stvari k srcu: ovakva nesrećna tranzicija traje svega dva do četiri dana.

Uz tugu na kraju kampa može ići i shvatanje da se leto bliži kraju i da je početak školske godine iza ćoška, dodaje Mejer-Vartelsova. A ako se dete vrati kući u stresnu porodičnu situaciju, i to će se pokazati.

Ona kaže da je veoma često da deca željna kuće budu opsednuta održavanjem prijateljstava iz kampa, da provode dosta vremena onlajn postavljajući fotografije, ćaskajući i pričajući preko Skajpa. Ovo nije nužno loša stvar; tehnologija može biti blagoslov za decu koja nemaju (puno) drugara kući. U kampu su ostvarili jake veze, možda po prvi put. Roditelji mogu da pokušaju da organizuju viđanja i okupljanja, ali kada udaljenost sprečava tako nešto, veb može biti sjajno rešenje.

Glasna manjina: nesrećni kamperi

Na žalost, postoji i mali procenat dece koja su imala negativna iskustva u kampu – od toga da nisu izgradila prijateljstva, do ozbiljne želje za kućom. Ako je želja za kućom bila deo problema, po rečima Mejer-Vartelsove, mlađa deca mogu biti lepljiva i doživeti delimičnu regresiju po povratku kući, tako da ne puštaju mamu iz vida. Ljutnja može navesti stariju decu da ne govore sa roditeljima.

Dr Tompson kaže da ova treća grupa može obuhvatati veliki broj dece sa posebnim potrebama. Za decu sa anksioznim poremećajima kao što je OCD je „kamp samo psihološki trening“. Ova deca se mogu lepo provesti, ali mogu misliti „mama, stavila si me u tešku situaciju“, pa poželeti da vam naplate.

Svi se rastopimo uz ljude koji nas vole. „To je regresivni zov doma. Dakle, vaš četrnaestogodišnjak može dobro funkcioniše van kuće, ali da uz mamu stalno kuka. Može se lepo provesti u kampu, ali pričati o tome kao o najdubljim krugovima pakla.“

Dejna, majka desetogodišnjaka sa blagim oblikom autizma, kaže da se njen sin Bili lepo proveo u kampu za decu sa posebnim potrebama. „Slike sa sajta ne lažu. To je Bilijev pravi osmeh!“ Dečak je potvrdio roditeljima da mu je u kampu bilo super.

Međutim, po povratku sa letovanja posle kampa, Dejna je primetila da je Bilijev „fitilj nešto kraći“. Ako dođe do bilo kakve promene ili se od njega da traži nešto što ne želi, on se raspadne.

Odlazak na porodično letovanje neposredno nakon što je Bili završio u kampu je možda pogoršao situaciju. „Njemu je bilo teško jer je zaista bio željan kuće. On zaista voli našu kuću i želi da u njoj boravi. Svaki dan je govorio da želi da se vrati kući.“

Dr Tompson kaže da anksiozna deca sa tendencijama ka OCD-u po povratku kući pokreću kampanju da izbegnu odlazak u kamp iduće godine. „Ono što ova deca pokušavaju je da diktiraju roditeljima i da ponovo dobiju osećaj kontrole nad svojim životima. Deca traže zaštitu doma u budućnosti.“

Šta bi roditelji trebalo da urade?

Za decu koja se iz kampa vrate sa dobrim osećanjima, bitno je obratiti pažnju na njihovo samopouzdanje. Mejer-Vartel kaže: „Ova deca se vraćaju kući i čini se da su se u određenoj meri promenila, a bitno je prepoznati nove stvari koje su se u njima izrodile.“

Ako povratak deteta kući ne donosi samo gomilu veša za pranje, već i negativna ponašanja, prema njenim rečima, ključno je da roditelji pokušaju da shvate šta se to desilo u kampu. Neka deca će dosta pričati o tome, a neka će biti tiha.

„Roditelji bi trebalo da zagrebu ispod površine da bi videli šta se zaista desilo u kampu, šta se dešavalo interno, a ne samo šta su novo naučili“. Mejer-Vartelsova kaže da roditelji moraju pažljivo slušati svoju decu i priznati teška osećanja koja ispoljavaju, kako bi deca osetila da su shvaćena. Ako dete pokazuje znake anksioznosti koji potraju nekoliko nedelja (npr. smetnje u snu, ćudljivost, gubitak apetita, neuobičajena ponašanja), vreme je da se obratite stručnom licu.

Dr Tompson poziva roditelje da slušaju dete koje moli da ne ide ponovo u kamp, ali da izbegnu da obećaju „nikad više“. „Roditelji često popuste jer im je potrebna pauza. Međutim, kad jednom popustite, povratka nema. Možete reći 'Razmislićemo o tome, porazgovaraćemo o tome.'“

Dejna navodi da Bili kaže da ne želi u kamp iduće godine. U suštini, on je to „odradio“ pa ne mora ponovo. Međutim, kaže da će ga definitivno ponovo poslati, kao i u dnevne kampove sa neurotipičnom decu. Međutim, za sada smo na „videćemo“.



Izvor: Home From Camp

9 Sep 2017

Želja za kampom: 10 saveta za povratak kući


instagram kredit ksenija mudri

„Mnogo mi nedostaje kamp. Tek sam se vratila kući.“


Slike sa Instagrama u danima nakon kampa (i tokom godine) daju jasnu poruku. Nekoj deci puno nedostaje kamp kada se vrate kući. Osecaj nedostajanja kampa je tako intenzivan za neke od njih da tuga i neraspoloženje zbunjuju roditelje. Ovaj fenomen koji nastaje po povratku iz kampa se okvirno naziva „želja za kampom“.




„Slično želji za kućom, želja za kampom predstavlja prirodnu reakciju na tugu i gubitak koji mogu pratiti kraj sezone ili smene u kampu“, kaže „Camping Magazine“.

Odlazak i kampa i razdvajanje od grupe kampera sa kojima se kamper zbližio može dovesti do tugovanja slično drugim promenama i gubicima sa kojima se ljudi suočavaju u životu.

Pre mnogo godina, majka dvanaestogodišnje kamperke me je pozvala da mi se požali: „Podizala sam je i volela 12 godina, kod vas je bila samo dve nedelje, a sada bi radije bila u kampu nego kući!“

komp kamp 2017.


Ovo je zanimljiv paradoks o kome treba razmišljati: kako dobra stvar koju radimo za decu, gde im pomažemo da izgrade nezavisnost, drugarstva i sreću kada ih pošaljemo u kamp, može dovesti do negativnih osećanja kod nas kao roditelja. Lep je osećaj kada smo nekome potrebni, a kako deca odrastaju, čak i ako želimo da budu nezavisna, za nas može biti tužna spoznaja da im više nismo toliko potrebni i da su u stvari deca srećnija bez nas.

kamperska vatra 2017.

Razmišljajte o želji za kampom kao o suštoj suprotnosti želje za kućom. Nakon intenzivne zabave i vezivanja u kampu, povratak kući za mnoge kampere može biti tužan. Rutine, prijateljstva i totalna zabava u kampu se ne mogu replicirati kući. Mnogim kamperima je povratak kući i sedenje u sobi, bez 10 najboljih drugara u blizini, ozbiljno prilagođavanje. Veliki broj dece koristi društvene mreže i Skajp za održavanje kontakta. Neki roditelji nemaju pojma šta im je činiti.

„Slično napuštanju ugodnih, brižnih rutina u domu, a da ne pričamo o podršci i ljubavi članova porodice, život u kamperskoj zajednici može podstaći ista osećanja tuge i gubitka. Paradoksalno, ove emocije mogu biti najintenzivnije kod starije dece, koja odjednom razvijaju sposobnost apstraktnog razmišljanja i dublje razmatraju svoj emocionalni svet, uz veći fokus na odnose sa vršnjacima nego sa mlađim drugarima iz kampa. Ova snažna osećanja se mogu pojaviti bez obzira na dužinu boravka u kampu.“ Američka asocijacija kampova

seniori komp kampa: mila, filip, tedi

beba sa kamperima u šetnji
Beba i kamperi 4.smena,2017.

Ostala, a naročito mlađa deca, možda neće otvoreno iskazivati „želju za kampom“, ali možda neće u potpunosti ličiti na sebe ili će iskazivati određena nepoželjna ponašanja. Ove nedelje mi je jedan roditelj poslao sledeći e-mail: „Pitam se da li ste u prethodnim blogovima pisali kako rešiti povratak kampera u normalan život? Moja ćerka [9 godina] i nekoliko njenih drugara koji su u kampu proveli nedelju dana ili više imaju ozbiljnih problema da se prilagode po povratku kući. Predvideli smo nekoliko dana prilagođavanja na stare rutine, ali su i nakon pet dana još uvek izvan uobičajenih tokova.“

Ovaj e-mail me je podstakao da razmislim i istražim temu povratka iz kampa.

Evo nekoliko saveta za lakši povratak kući ako vaš kamper iskazuje neku vrstu „želje za kampom“:

1. Pustite vašeg kampera da se odmori. U kampu se stalno nešto dešava, puno je aktivnosti, pa je kamperima po povratku kući potreban odmor. Potrudite se da ih ne preopteretite nakon povratka i pustite ih par dana da „iskuliraju“ i naspavaju se. Mnogi emotivni i bihejvioralni problemi se mogu rešiti dobrim snom.

2. Ohrabrite vašeg kampera da govori o kampu i da podeli sa vama svoje priče. Postavljajte otvorena pitanja o kampu (ako kamper deluje otvoreno za pitanja).

3. Neka vas nauči pesmu ili igru iz kampa.

4. Koristite fotografije sa sajta kampa za otpočinjanje razgovora i podsećanje. Odštampajte neke fotografije i napravite kolaž ili album sa uspomenama iz kampa.

5. Ohrabrite vašeg kampera da održava kontakt sa drugarima iz kampa. Neki kamperi vole da razmenjuju „prava“ pisma i da održavaju „kampersku“ komunikaciju. Telefonski pozivi i video-ćaskanja su još jedan sjajan način da se održe lične veze koje se ostvare u kampu.

6. Pomozite vašem kamperu da isplanira posetu ili okupljanje sa drugarima iz kampa (ili video ćaskanje ako je to jedina mogućnost).

7. Predložite vašem kamperu da napiše zahvalnicu savetniku koji je naročito ulepšao njegov boravak u kampu. Lep gest za nekog drugog, kao što je pisanje zahvalnice, će usrećiti i vašeg kampera.

8. Organizujte logorsku vatru u dvorištu i pecite maršmelou.

9. Zajedno planirajte i sprovedite aktivnost na otvorenom.

10. Pričajte o planovima za kamp i započnite kalendar za odbrojavanje do sledećeg leta.

i posle kampa kamp, kredit ksenija mudri  i nikola mandić
i posle kampa kamp, kredit ksenija mudri  i nikola mandić

Izvor: Campsickness: 10 Tips for Easing the Re-entry Home

20 Aug 2017

Činjenice o onlajn predatorima koje bi svaki roditelj trebalo da zna


Razgovorom sa decom i tinejdžerima pružate im oružje da se izbore u svetu mreža. 

Svaki roditelj u nekom trenutku brine o onlajn predatorima. Iako valja biti oprezan, činjenica je da nepoznate osobe koje žele seksualnu komunikaciju relativno retko kontaktiraju decu. Zabrinutost je prirodna kada dete kroči u nepoznat svet. Međutim, umesto da delujete iz straha, opremite se činjenicama da biste svom detetu mogli da pomognete da bude pametno, oprezno i mudro. Ako vam sledeći problemi zvuče poznato, iskoristite ponuđene strategije da biste proaktivno zaštitili decu. Na taj način će vaša deca biti sigurnija, a vi ćete biti opušteni.

Problem: Kad god čitam novine, vidim članak o manijaku koji kontaktira decu kroz igre.
Činjenice:
  • Prema Istraživanju bezbednosti omladine na internetu Univerziteta u Nju Hempširu, neželjene seksualne ponude su opale za 53 % od 2000. do 2010. godine. Prema podacima iz 2010. godine, svega 9 % dece koja koriste internet je dobilo neželjene seksualne ponude.
  • Ovo istraživanje je takođe otkrilo da su dva specifična tipa kontakta – zahtevi za sastanke uživo i situacije koje deca smatraju veoma uznemirujućim – od 2005. do 2010. u padu.
  • Kada se izveštava o onlajn predatoru (kao što je Roblox iz 2017. godine), više medijskih kuća preuzima priču koja se često pojavljuje u različitim medijima tokom nekoliko nedelja, pa se čini da je pojava znatno učestalija nego što zaista jeste. Ovo je takođe popularna tema jer iskorišćava strahove roditelja.
  • Centar za istraživanje zločina protiv dede Univerziteta u Nju Hempširu navodi da deca češće bivaju pod pritiskom svojih vršnjaka da šalju ili objavljuju seksualne sadržaje nego od odraslih.
Strategija: Umesto da kod dece podgrevamo strah, potrebno je da ih naoužamo informacijama. Detetu obavezno recite da postoji mogućnost da ga neko kontaktira onlajn radi prikupljanja ličnih podataka, razmene fotografija i/ili ličnog susreta i da to može biti neko ko deluje prijateljski onlajn. To nije norma i nema potrebe za stalnim strahom. Samo treba biti svestan mogućnosti i znati da ako neko traži lične podatke ili priča o seksualnim stvarima, treba potražiti pomoć odraslih.

Problem: Ne mogu da pratim sve medije na kojima je moje dete, pa ne znam koje bi igre i aplikacije trebalo da držim na oku.

Činjenice:
  • Prema Žurnalu javne politike Nove engleske, kontakt sa onlajn predatorima se najčešće ostvaruje u sobama za ćaskanje, na društvenim medijima ili preko opcije za ćaskanje u multiplejer (Roblox, Minecraft, Clash of ClansWorld of Warcraft, itd).
  • Većina igara namenjena deci – kao što su Roblox i Animal Jam – imaju ugrađene opcije i podešavanja namenjene za sprečavanje neprikladnih komentara i ćaskanja. Iako najčešće nisu savršena, ova sredstva pomažu.
  • Igre koje nisu namenjene isključivo deci imaju manje kontrola, podešavanja i zaštita.
  • Bilo koja aplikacija ili onlajn prostor koji dopušta kontakt sa nepoznatim licima bez uređivanja ili provere starosti može biti sredstvo za kontakt nepoznatih odraslih osoba sa decom.
  • Tinejdžeri ponekad posećuju sajtove, sobe za ćaskanje i aplikacije za pronalaženje partnera za odrasle, iz radoznalosti spram seksa i romantike.
Strategija: Na prvom mestu, propratite šta vaše dete radi onlajn tako što ćete ga pitati koje aplikacije, igre i druge tehnologije koristi. Ako je na društvenim mrežama, dodajte ga za prijatelja ili ga pratite. Postavite pravila o vremenu i mestu korišćenja uređaja – na primer, telefoni i tableti nisu dozvoljeni u spavaćoj sobi. Saznajte kako ćaskaju – preko aplikacije ili SMS poruka na telefonu? (Ako koriste aplikaciju, neće vam biti lako da proverite, pa tražite da je povremeno pregledate.) Utvrdite pravila o osobama sa kojima mogu da ćaskaju – recimo, samo sa ljudima koje lično poznaju. Ako je vaše dete gejmer, iskoristite sledeća pitanja za detaljniju analizu: da li voliš multiplejer igre i zašto? Da li ćaskaš sa drugim igračima? Kakvo ti je iskustvo do sad? Šta bi uradio ako bi te kontaktirao neko koga ne poznaješ? Pomozite im da podese privatnost i da ograniče kontakte u igrama.

Problem: Uopšte ne razumem kako ovo funkcioniše – da li se odrasli predstavljaju kao deca i traže upoznavanje?

Činjenice:
  • Svega 5 % onlajn predatora se pretvara da su deca. Većina otkrije da su stariji – što je naročito privlačno za uzrast od 12 do 15 godina koji je najčešće meta.
  • Neki predatori odmah iniciraju razgovore o seksu ili traže fotografije i povlače se ako ih dete odbije. Oni žele brz rezultat.
  • Nasuprot tome, neki predatori „love zeca“, što predstavlja proces izbora potencijalne žrtve koju „pripremaju“: prate postove na društvenim mrežama i javnim ćaskanjima da bi prvo saznali što više o detetu.
  • Kada odaberu nekoga, mogu ući u fazu pripremanja koja često obuhvata dodavanje kontakata mete, učešće u ličnim razgovorima radi izgradnje poverenja, prenos razgovora na druge platforme (kao što su instant poruke), traženje fotografija i konačno traženje ličnog kontakta.
  • Ako dete u nekom trenutku podeli kompromitujuću fotografiju, predator pokreće „seksualnu iznudu“, koja podrazumeva traženje još slika ili kontakta, pod pretnjom otkrivanja ili povrede.
Strategija: Često govorimo deci da ne razgovaraju sa nepoznatim ljudima i da ne saopštavaju lične podatke, ali onlajn odnosi se deci mogu činiti podjednako realno kao oflajn.
Dakle, pre nego što započnu da ćaskaju sa nekim onlajn, deca moraju znati osnovne informacije o digitalnom državljanstvu i onlajn privatnosti. Na primer, deca ne bi smela da daju broj telefona, adresu, pa čak ni prezime osobi koju ne poznaju. Takođe, slanje seksi fotografija ili pritajena onlajn seksualnost ostavlja neželjeni trag, bez obzira na perverznjake, tako da je potrebno naučiti decu da vode računa o tragu koji ostavljaju u digitalnom prostoru. Pored toga, posedovanje nagih slika maloletnika, pa čak i ako ih drugi maloletnik poseduje, je nezakonito i na osnovu toga tinejdžeri mogu upasti u zakonske probleme. Konačno, bitno je naučiti decu da ako im neko traži seksi fotografije ili ćaskanje, takva osoba im nije prijatelj, koliko god delovala kul ili pokazivala razumevanje.

Problem: Kako da znam da se ovo dešava ako mi dete samo ne kaže?

Činjenice:
  • Predatori biraju decu koja postavljaju slobodnije fotografije, govore o prethodnom seksualnom zlostavljanju i/ili učestvuju u onlajn seksualnim pričama.
  • Postoje konfliktna istraživanja o najugroženijim uzrastima, ali je to uobičajeno uzrast od 12 do 15 godina, a devojčice su češće žrtve.
  • Dečaci tinejdžeri koji ispituju svoju seksualnost su druga najugroženija grupa jer često žele da o tome pričaju onlajn što im se čini sigurnijim od razgovora uživo.
  • Tinejdžeri povremeno podstiču jedni druge da ostvare kontakt sa nepoznatima onlajn, što može izgledati kao igra.
  • Tinejdžeri žele da se osećaju posebnim, uvaženim, privlačnim i shvaćenim u periodu kada se odvajaju od roditelja, pa tako stariji „drugar“ koji je veoma zainteresovan za njih može delovati uzbudljivo i posebno.
  • Tinejdžeri najčešće svojevoljno ulaze u odnos sa predatorima, mada ih uobičajeno drže u tajnosti.
  • Ako se vaše dete povlači i postaje tajnovito sa svojim uređajem (krije ekran, brzo zatvara prozor na ekranu), to može biti jedan od indikatora.
  • Telefonski pozivi i pokloni od nepoznatih su mogući znaci.
  • Pornografski materijal na uređaju koje koristi vaše dete može biti znak.
Strategija: Komplikovan deo je to što se većina dece preko 10 godina i tinejdžera povlači i postaje tajnovita; to je deo njihovog razvoja. Međutim, ako primetite ove pojave do ekstrema, vreme je da se zabrinete – bez obzira koji je razlog. Povremene provere uređaja koje vaše dete koristi radi praćenja seksi postova i fotografija i poznavanje vokabulara može biti od koristi, ali je otvorena komunikacija – bez optuživanja ili preterane reakcije – najčešće najefektivnija.



Problem: Ovo se već desilo mom detetu i ne znam šta dalje da radim.

Činjenice:
  • Dete vam je reklo da se desilo.
  • Videli ste nešto na njegovom telefonu ili društvenim mrežama.
Strategija: Na prvom mestu, ne paničite. Umesto toga, prikupite dokaze: napravite skrinšotove, sačuvajte komunikacije i tako dalje. Popričajte sa detetom o detaljima, tako da ne misli da je samo krivo ili da je u problemu. Zatim prijavite platformi ili servisu koji koristi vaše dete, blokirajte tu osobu i zajedno pronađite opcije za prijavljivanje na drugim aplikacijama i igrama koje vaše dete koristi. Konačno, kontaktirajte policiju ( prim.prev. u Srbiji kontaktirati Netpatrola.rs). Iako vam se može činiti kao jednokratna pojava, da je sve gotovo, ili ne želite da dižete prašinu, najbolje je obavestiti vlasti za slučaj da je u pitanju lice poznato policiji, a i da biste ga sprečili da isto učini drugoj deci.


Izvor: The Facts About Online Predators Every Parent Should Know

Preporuka za tekst na istu temu:
Da li i koliko dovoljno brinemo za bezbednost dok smo mi ili naša deca ispred računara? Možda je vreme da postanemo internet patrola i neutrališemo opasan sadržaj iz vidokruga.