11 Jun 2014

I devojčice mogu zavoleti računare – samo fali neko da ih uputi

Kako Mančesterske štreberke inspirišu devojčice da prihvate kodiranje i zakorače u računarstvo





Zahvaljujući sveprisutnom internetu i sajtovima društvenih medija kao što je Fejsbuk, deca i mladi, devojčice i dečaci, danas sa lakoćom koriste laptop računare i pametne telefone, a svoju sposobnost da koriste tako kompleksnu tehnologiju bez muke uzimaju zdravo za gotovo.

Pa zašto se onda druga strana spektra, upravo ona koja proizvodi tehnologiju nasuprot prostog korišćenja, generalno smatra strogo „muškim“ klubom?

Imam samo bleda sećanja na časove informatike u školi, osim jedne lekcije, gde smo imali zadatak da formatiramo tabelu u Excel-u. Imala sam nekih 13 godina, i bila sam jedna od retkih devojčica koja ne samo da je znala da koristi, već je i imala računar.


Danas, nakon više od deset godina, spremam doktorat iz računarstva, a u slobodno vreme organizujem radionice u vezi sa tehnologijom za devojke i žene različitih starosnih grupa i predznanja.


Jasno je da moja sposobnost da formatiram tabele u Excel-u nije imala značajan uticaj na moju odluku da učim računarstvo na fakultetu. Da nije bilo partnera moje majke, koji je bio (a i dalje je) veliki zaljubljenik u računare i da mi nije pokazao kako da pronađem informacije i da koristim forume za diskusiju o mojim omiljenim muzičkim grupama na „internetu“ (koji je tada u ruralnoj južnoj Nemačkoj 1998. godine bio dostupan samo preko dial-up modema brzine 56 k) i da nije ponudio da mi kupi prvi PC računar pod uslovom da ga sama sklopim, ne bih ni pomislila da studiram bilo šta što ima bilo kakve veze sa tehnologijom.

Ovaj prvi kontakt sa unutrašnjošću računara je za mene bio prekretnica, u kojoj sam shvatila da računari nisu samo bezlične, nedokučive kutije, koje nude samo trunku više zabave od električne pisaće mašine. Samopouzdanje koje sam stekla kada sam shvatila da umem da sklopim računar i instaliram operativni sistem me je pokrenulo više od bilo kakvih časova informatike.


U roku od dve godine sam držala radionice za „štreberke“ i gledala jedanaestogodišnjakinju kako marljivo sklapa računar, provodi pola sata na rešavanju problema zašto računar neće da se uključi, a nakon toga kreće radosno da ga ukrašava šarenim nalepnicama.



Gledala sam tinejdžerke koje dele laptop računar sa majkom, pišu HTML stranice i raduju se formatiranju teksta u boji pomoću CSS-a i devojčice od svega pet godina koje prave jednostavne „četkobote“ od motora iz pejdžera i baterija. Nema sumnje da devojčice mogu da uživaju u različitim faktorima računarstva što i čine – samo fali neko da ih uputi.


Jedna od najvećih zabluda u vezi sa računarstvom jeste da prevashodno obuhvata dosadne, monotone poslove i da neizbežno podrazumeva sedenje za računarom po čitav dan i pisanje beskonačnih linija koještarija koje svega nekoliko „štrebera“ zaista razume. Iako stoji da često provedem dosta vremena sama dok kodiram, desi se da više dana na poslu provedem, a da laptop ni ne otklopim.

Oblast računarstva je veoma široka – od hardverskog nivoa, do baza podataka i dizajna korisničkog interfejsa, nije moguće opisati tipične svakodnevne poslove nekoga ko „radi nešto sa računarima“ u kratkoj rečenici, a da se pri tom ne zanemari značajan deo ove oblasti.

Značajan deo posla odrađujemo u glavi i na papiru, na sastancima i u razgovorima na pauzi za ručak, a opšti cilj je naći najbolje, najefikasnije i najelegantnije rešenje problema. Sposobnost pisanja programskog koda je samo jedan od mogućih načina da se ovo ostvari.

Verujem da je od ogromnog značaja poslati ovu poruku deci koja čine prve korake na računaru i uče da programiraju – bilo iz zabave, bilo u okviru nastave iz informatike u školi. Suština nije u učenju kako se pišu linije programskog koda; poenta je u fantastičnim rezultatima koje mogu postići pisanjem koda.

Rečima Maje Bisinir, tokom govora na temu „Zašto bi devojčice trebalo da kodiraju“ na događaju Ignite: „Poznavanje kodiranja vas oslobađa“. Uporedimo to sa sviranjem instrumenta: kada konačno prođete dosadan, a često i repetitivan proces vežbanja i grešaka, imate slobodu da svirate svoje omiljene pesme, da improvizujete i da komponujete potpuno nove komade.

Međutim, kao i u slučaju brojnih stvari koje učimo u školi i pitamo se „gde će mi ovo uopšte trebati?“, praktično je nemoguće podstaći interesovanje dece i mladih za računarstvo ako ne postoji način da ove veštine primene izvan škole. 

Za razliku od dečaka, manje su šanse da devojčice programiraju iz zabave, a na dodiplomskim studijama računarstva, devojke čine veoma mali procenat (oko 16% 2009. godine). Da preformulišemo reči Bisinirove, to znači da ako ne uspemo da ohrabrimo devojčice da se uključe u računarstvo, ograničavamo njihove mogućnosti i slobodu da za sebe odaberu karijeru koja ih intelektualno ispunjava.

Samanta Bejl je doktorant i član Mančesterskih štreberki – grupe koja devojčicama i ženama promoviše nauku, tehnologiju i računarstvo, putem događaja za upoznavanje i radionica. Mančesterske štreberke pripada široj mreži: Večere sa štreberkama. Potražite ih na tviteru: @mcrgirlgeeks



Izvor teksta: Girls can love computing; someone just needs to show them how

prevod: Lana