29 Jun 2014

Ne mora biti vršnjačko nasilje


Izvor slike
Pre par leta, desetogodišnji kamper je roditeljima pisao da ga u kampu maltretiraju. Njegova majka je pobesnela i pozvala nas zbog toga. Bila sam veoma zabrinuta, pa sam odmah krenula da popričam sa kamperom. Očekivala sam da ću zateći potištenog dečaka u uglu šatora, ali sam ga zatekla u sred prijateljske igre kartama sa još tri dečaka. Sačekala sam da završi, pa sam ga zamolila da malo porazgovaramo.

Rekla sam mu da je njegova mama zvala, zbog brige da ga maltretiraju i pitala ga šta se dešavalo.

Porazmislio je i naveo mi dva različita događajaja koje je pominjao u pismu roditeljima. Prvi događaj se odnosio na situaciju u kojoj su dva dečaka iz njegovog šatora odbili da igraju karte kako je on želeo. Drugi incident se desio kada ga je sa sedišta iza dečak pipnuo po ramenu tokom vožnje kombijem do udaljene lokacije za izlet.

Pitala sam ga da li se desilo još nešto. Da li ga je neko nazivao pogrdnim imenima? Da li su ga izbacivali iz igara i događaja? Da li je neko od ta tri dečaka učinio bilo šta drugo u nekoj drugoj situaciji? Rekao mi je da mu ništa drugo ne pada na pamet. Pitala sam ga da li stiče prijatelje u kampu i da li mu je zabavno – i odgovorio je pozitivno.

A onda sam se zapitala: otkad to kad nekom nije po volji ili jedno iritantno ponašanje mogu da se okarakterišu kao „vršnjačko nasilje“?

Evo zvanične definicije vršnjačkog nasilja (sa Vikipedije):

Vršnjačko nasilje predstavlja primenu sile ili prinude, radi zlostavljanja ili zastrašivanja drugih. Ovakvo ponašanje može biti navika i obuhvatati neravnotežu društvene ili fizičke moći. Može podrazumevati i verbalno nasilje ili pretnje, fizičke napade ili prinudu i može biti usmereno ka konkretnim žrtvama u više navrata, ponekad na osnovu rasne, religijske ili rodne pripadnosti, seksualne orijentacije ili sposobnosti. Ako grupa vrši maltretiranje, u pitanju je mobing. Žrtva vršnjačkog nasilja se u nekim slučajevima naziva „meta“.

Bila sam žrtva vršnjačkog nasilja u sedmom razredu. Tada nisam znala naziv, ali sada znam da je upravo to u pitanju. Osmak koji je na matematici sedeo iza mene mi je svakodnevno dobacivao nepristojne seksualne komentare i povlačio mi traku grudnjaka. Plašila sam se svakog časa i osećala se jadno što moram da budem u njegovoj blizini. Nisam ga prijavila jer je to bilo krajem 70-tih godina prošlog veka, pre ere u kojoj se sve prijavljuje. Požalila sam se društvu i brojala dane do završetka časova matematike i kontakta sa tim klincem. Drago mi je što stručnjaci za omladinu danas više napora ulažu u prekid ovakvog negativnog ponašanja, ali sam umorna od dece i roditelja koji sve što im se ne sviđa nazivaju vršnjačkim nasiljem.

Da se vratim na razgovor sa kamperom koji je bio „žrtva vršnjačkog nasilja“:

Pitala sam ga da li je ikada rekao ili učinio nešto iritantno drugoj deci u grupi. Priznao je da je to zaista činio.

„Da li je to sa tvoje strane bilo vršnjačko nasilje“, pitala sam.

Pun saosećanja, odgovorio je: „Ne!“

Pitala sam ga „Pa kako si ti onda žrtva vršnjačkog nasilja ako oni nisu?“

Porazmislio je o tome i odlučio da u stvari uopšte nije bio žrtva vršnjačkog nasilja.

Ali kako smo uopšte došli do toga da razgovaramo o tome? Kako to da dete kome ne ide sve na ruku postaje žrtva vršnjačkog nasilja? I zašto su roditelji toliko sigurni da ako dete kaže i „n“ od nasilje, mora da je zlostavljano bez milosti? U jednom zanimljivom članku, Signi Vitson razlikuje zločesto, nepristojno i nasilno ponašanje. Mislim da je bitno da roditelji i stručnjaci za razvoj mladih razumeju razliku između ovih ponašanja i da nauče decu da se ne mogu sva negativna ponašanja spram njih okarakterisati kao vršnjačko nasilje.

Ukazala bih na tri stvari.

Prvo, ne nazivajte svaki događaj koji ne ide detetu na ruku vršnjačkim nasiljem. Deca koja nemaju ista interesovanja, ne žele da u pauzama igraju iste igre ili ne žele da budu bliski drugovi sa vašim detetom nisu po definiciji nasilnici. Naučite dete da je bitna veština u izgradnji prijateljstava pronalaženje prijatelja sa sličnim interesovanjima, koji jednako odgovaraju na njegova osećanja, uz tešku lekciju da neće svako koga dete želi u svom društvu želeti da se sa njim igra i da radi iste stvari.

Budite sigurni da će vaše dete dobiti po koji zločest komentar ili dejstvo u određenom trenutku tokom školovanja, ali ako ovo nije tekuća pojava, višestruko zastrašivanje ili zloba usmerena ka detetu, nije u pitanju vršnjačko nasilje, već samo zločesto dete.

Kada mi je sin ove godine došao kući sa pričom o nečemu lošem što mu je drugo dete uradilo u školi, saslušala sam ga i upitala da li je to bilo usmereno samo ka njemu, ili i ka drugoj deci. Odgovorio mi je da se taj mali prema svima loše ponaša. Predložila sam da ga izbegava koliko god može. Želim da moj sin nauči da se izbori sa povremenim zlobnim komentarima i da kritički odlučuje o tome sa kim će provoditi vreme. Ovo je bitna životna veština, koja mu je potrebna jer, na žalost – u životu srećemo i loše ljude.

Drugo, fokusirajte se na karakterne osobine koje želite da vaše dete razvije, kao što su ljubaznost i saosećanje i budite mu uzor u njihovom ispoljavanju. Takođe, podstaknite školu, klubove i sportske timove da se fokusiraju na poruku „Za ljubaznost“, nasuprot poruci „Borba protiv vršnjačkog nasilja“.

Treće, ako mislite da je vaše dete žrtva ili počinilac ponovljenog i štetnog fizičkog, verbalnog ili emotivnog tretmana (stvarnog vršnjačkog nasilja), krenite u akciju. Prvo sa detetom razgovarajte o toku događaja i podstaknite ga da bude deo rešenja. Poštujte njegovo mišljenje i pitajte ga šta misli da bi trebalo učiniti, pa po potrebi uključite i trenere, nastavnike, druge roditelje i savetnike.

Proteklih godina smo suočeni sa brojnim tragičnim pričama o deci koja su bila pod takvim stepenom sajber ili fizičkog vršnjačkog nasilja, da su na kraju izvršila samoubistvo. Škole i kampovi su u obavezi da obuče osoblje za adekvatnu reakciju na nasilničko ponašanje, a odrasli koji rade sa decom moraju sprečavati i rešavati nasilje. Međutim, moramo se fokusirati i na ono što želimo da deca rade, umesto vršnjačkog nasilja. Moramo biti uzori i učiti decu ljubaznosti, prihvatanju, empatiji i saosećanju, kao suprotnostima vršnjačkog nasilja. U krajnjoj liniji, ne želimo da deca prosto prekinu sa vršnjačkim nasiljem. Želimo da budu ljubazna i da pokazuju saosećanje spram svojih vršnjaka, da uključe izolovanu decu i da priđu deci kojoj je potrebna društvena podrška. Umesto skupova i motivacionih postera na temu „Zaustavimo vršnjačko nasilje“, volela bih da vidim skupove i naslove tipa „10 načina da budeš dobar drugar“, koji bi obuhvatali ideje za konkretne stvari koje dete može preduzeti u cilju drugarstva. Dobra ideja bi bila i tabla, na kojoj bi deca kačila „Ljubazne gestove koje sam video/la ove nedelje“. Preokrenimo ovu poruku u poruku koja zagovara ljubaznost, da bismo naučili decu kako želimo da se ponašaju prema drugima. Fokusirajmo se na pozitivno, umesto na negativno!

Kada vam se dete sledeći put požali na nasilje, postavite mu par pitanja i ne pretpostavljajte da samo dete zna šta vršnjačko nasilje zaista znači. Iako je bitno da deca prepoznaju i prijave stvarno vršnjačko nasilje, moraju razumeti i da ono ne podrazumeva sva neprijatna ponašanja.

Izvor: It's Not All Bullying
prevod: Lana