23 Jul 2014

Jedanaest stvari koje ne možete uraditi za svoju decu


          U nastavku naših tekstova na blogu, odlučili smo da    
          prevedemo neke zanimljive delove iz knjige "Željan kuće, a srećan".
          Danas je to deo poglavlja "Jedanaest stvari koje ne možete učiniti za svoju decu".

         


   

1. Ne možemo usrećiti decu

Ako bih morao da nađem rečenicu koju najčešće čujem od roditelja, to bi bila: „Samo želim da je [ili ga] usrećim!“ Mame i tate ovim iskazuju više različitih razmišljanja. Jedno od njih je odricanje roditeljskih ambicija – time kažu da nemaju konkretan cilj za svoje dete. Ne mora da postane lekar ili da završi Harvard, samo žele „da bude srećna“. Drugo razmišljanje je da razumeju da su emocije suština života, te iako imaju konkretne ciljeve za dete, voleće ga čak i ako ih ne ispuni (violina, uspeh u sportu). Roditelji su zadovoljni srećom. Treća ideja je da uloga roditeljstva može biti konfuzna i opteretiti čoveka, pa se sreća čini kao nešto što bi valjalo želeti. Konačno, roditelji često kažu „Veoma mi je teško da se nosim sa time kad mi dete nije srećno. Toliko smo empatski povezani, da moja sreća zavisi od sreće mog deteta“. Ovo je otelotvoreno u roditeljskoj mudrosti koju sam čuo od više majki: „Majka može biti srećna onoliko koliko je srećno njeno najtužnije dete“.

Ono što mi roditelji praktično nikad ne govore je jednostavna istina koju sam pokušao da predstavim naslovom ove knjige, i to: Moje dete je obično najsrećnije kad nije kući. Iako za bilo koje dete odvajanje od roditelja može biti teško, većina njih oseti olakšanje i radost kada su daleko od kuće. Budimo iskreni: u raznim periodima detinjstva smo i sami bili srećniji daleko od kuće nego u kući. Dom je sigurna, poznata teritorija, ali je i ispunjen očekivanjima i strepnjama, kao i beskrajnom težnjom naših roditelja da nas zaštite i oblikuju – baš zato što su roditelji.

Ljudska bića su biološki programirana da štite i hrane svoj podmladak. Po tome nismo jedinstveni. Sposobnost brige o deci je karakteristično ponašanje sisara, koje nas čini upravo ovakvim kakvi smo. Kao i svi sisari, držimo podmladak uz sebe dok se ne osposobi da bude samostalan. Ono što je karakteristično za ljudska bića je da su naša deca veoma dugo yavisna od nas – duže od bilo koje druge životinje, i da se bavimo emotivnim životima svoje dece.

Roditelji i deca imaju sofisticiran sistem komunikacije u slučaju pretnje. Kada dete zaplače, pojurimo da vidimo da li je možda u opasnosti; kada je dete tužno, grlimo ga kao utehu. Naši mozgovi imaju neurone koji kopiraju emotivnu aktivnost mozgova naše dece. Primamo osećanja dece i reagujemo na adekvatan, zaštitnički način. I deca imaju ove „neurone ogledala“, koji im omogućavaju da se povežu sa nama, a konačno i sa prijateljima i svojom decom jednog dana. Empatska veza između roditelja i deteta predstavlja fundamentalni deo naše prirode, koja je instinktivna i konačna.

Međutim, ovde se stvari komplikuju. Rečeno je da je najbitnija činjenica u vezi sa psihologijom ljudskih bića produžen period zavisnosti od roditelja, koji traje barem osamnaest, a nekad i do dvadeset pet godina. Proteklih dvesta godina razvoja medicine, uz određene kulturološške trendove, dramatično povećavaju kapacitet roditelja da štite zdravlje dece i pružaju materijalne udobnosti i šanse za razvoj, koje su mnogo iznad očekivanja prethodnih generacija. Međutim, do kada i do kog nivoa smo odgovorni za njihovu emotivnu dobrobit? Da li zaštita deteta znači zaštitu njegovih osećanja od pretnje, ili od bilo kakve nelagodnosti u svakom momentu? Svakako razumem ovu želju roditelja. Ne volim da gledam svoje dete koje nije srećno, ali mi se nekad čini da roditelji srednjeg i višeg srednjeg društvenog sloja, u koje i sam spadam, imaju na raspolaganju više opreme za zaštitu dece nego što im je potrebno – od preteranog nadzora, do neustrašive zaštite.

Nadamo se da možemo zaštititi decu od svih negativnih osećanja. Ipak, sa filozofskog stanovišta, mislim da ovo nije mudro, jer su borba i patnja sastavni deo života. Takođe ne uviđam prednost ni sa stanovišta razvoja deteta – dete mora naučiti da rešava sopstvena osećanja. Nekad se deca moraju odvojiti od nas i iskusiti život kroz malo patnje, uz pun dijapazon osećanja koja život donosi – dosadu, ljutnju, razdraganost, romantiku i slično, kako bi ih sama deca savladala. Dokle god je roditelj tu, deca će svoja iskustva filtrirati kroz reakcije roditelja.

Dete nije sigurno šta zaista oseća dok se ne odvoji od roditelja. Možda će majka reći „Baš sam srećna što si dobio nagradu za dobrog građanina u šestom razredu“, ali detetu to nije nešto bitno, pa majčina reakcija može da zbuni. Dete možda neće biti toliko nezadovoljno manjkom vremena provedenog na fudbalskom terenu, koliko tata. Njemu možda odgovara da sedi na klupi. Osećanja se filtriraju kroz osećanja roditelja. Iz tog razloga, potrebno je da se deca odvoje od roditelja, da bi saznala šta ih zaista čini srećnim. Deca koja odlaze u kamp često kažu da samo u kampu mogu „da budu svoji“. Rečima jednog jedanaestogodišnjaka: „Kod kuće nekad osećam pritisak, ali u kampu ne osećam da me ljudi procenjuju“.

Daleko od kuće, deca znaju šta vole a šta ne vole, šta ih čini tužnim, a šta srećnim, jer samostalno doživljavaju određena iskustva. Osećanja iz kampa se ne moraju deliti, osim putem pisama. Dete samo tumači svoja osećanja.

2. Ne možemo podariti deci visoko samopouzdanje

Sreća nije jedino što roditelji žele za svoju decu – želimo i da imaju konzistentno visok stepen samopouzdanja. Ponekad začikavam roditelje u vezi sa odlučnim naporima da deci podignu samopouzdanje. Podsetim ih da deca ne mogu stalno imati vrhunsko samopouzdanje, jer: 1. su generalno mnogo niža od ostalih; 2. nemaju svoje prihode; 3. fale im bitne veštine; 4. ljudi im naređuju; 5. nemaju ključeve od kola; i 6. ne mogu da pobegnu. Mame i tate se smeju na ovaj podsetnik jer je, svakako, tačan. Ako bismo mi patili od gore navedenih manjkavosti, osećali bismo se bedno. Šalu na stranu, takođe je tačno da deca povremeno pate u emotivnom smislu, samo zato što su deca. Preopterećena su osećanjima neadekvatnosti i frustracije. Isuviše su mala i nezrela da bi postigla ono što žele. Isto važi i za odrasle, ali smo mi ipak bolje naviknuti na stvarnost u kojoj ne možemo obrnuti svet na glavačke po sopstvenoj volji i želji. Deca se i dalje nadaju da svet može postati savršen, pa protestuju i žale se. Neki misle da su neuspešni jer nešto ne mogu da učine i neke stvari ne mogu da promene, pa pate od nečega što roditelji vide kao „nisko samopouzdanje“. Neka deca mogu postati i depresivna.

Viđao sam frustriranu decu koja se udiraju po glavi, pa čak i glavom udaraju u zid. Deca ponekad lome stvari, vređaju ljude i govore da mrye sebe. Prijateljica mi je nedavno rekla da njena bistra i savesna ćerka svaki dan dolazi iz srednje škole neraspoložena i žali se da joj je u školi „dosadno“. Druga prijateljica ima problem sa strahom svog sina, đaka-trećaka od učiteljice, legendarnog tirana u njegovoj školi. Treća se brine da bi neuspeh njene ćerke da uđe u takmičarski plesni tim mogao da ostavi trag za čitav život. Ovim roditeljima je teško da gledaju decu kako se muče u školi što ih demoralizuje, naročito ako vide sjajan potencijal u njima. Svi bismo želeli da zaštitimo decu od frustracije i osećaja neadekvatnosti, ali na žalost, to nije moguće. Čak i ako bismo u srednjoj školi učeniku koji se dosađuje ponudili zanimljivije predmete, ili drugu učiteljicu uplašenom dečaku, ili ako bi potencijalna plesačica upala u tim, deca bi se mogla suočavati sa problemima (kao i mnogi njihovi vršnjaci) u odnosu na nastavnike čije im se ličnosti ne sviđaju, tenzij u društvu ili druga razočarenja u školi ili u životu. Treba imati u vidu da je put školovanja, pa i čitavog života, uvek stresan i da neke stvari u životu svoje dece ne možemo popraviti. A nije potrebno ni da pokušavamo. Iskustvo u neuspehu i frustracijama predstavlja ključni deo emotivne edukacije deteta.

U knjizi Dete pod pritiskom, pratio sam nekoliko srednjoškolaca za velikim razlikama u sposobnostima, izazovima i ličnostima koje bi ukazale na mogućnost nastanka problema u sferi samopouzdanja. Nije za čuđenje da detaljna priča svakog deteta ukazuje na složeniju, a često ne baš intuitivnu priču o razvoju – i o samopouzdanjem. Ako ostavimo ocene po strani, jer češće prikrivaju nego što rasvetljuju emotivni život deteta, njegovo iskustvo izgradnje veza, priznanja i moći dubinski oblikuje samopouzdanje. Roditelj koji pokušava ovo da stvori na veštački način samo potvrđuje osećaj nesposobnosti sumnjičavog deteta i može biti samo prepreka stvarnog dostignuća deteta.

Mit o srećnom detinjstvu i cilju konstantnog samopouzdanja deteta ozbiljno utiče na današnje roditelje, naročito ako imaju finansijsku sigurnost, uz neprevaziđenu kontrolu nad životima svoje dece i posvećenost da budu „sjajni“ roditelji. Istraživanje ukazuje da majke sa faklutetskim obrazovanje više vremena provode neposredno sa decom nego ranije – jedanaest do dvadeset jedan čas nedeljno, što je skoro duplo više od uobičajenog vremena pre dvadeset pet godina, a roditelji mnogo više čitaju o podizanju dece.

Pedeset i više godina literature o psihoterapiji i sve veći istraživački korpus o poremećaju post-traumatskog stresa menja način na koji posmatramo otpornost sopstvene dece. Danas znamo mnogo više o tome šta bi decu moglo da doživotno izbaci iz koloseka: seksualno zlostavljanje, stalno ponižavanje od strane roditelja, nedijagnostikovan poremećaj u učenju, društvena izolacija i vršnjačko nasilje. Kada se upoznate sa svim mogućim pretnjama po emotivnu dobrobit deteta, želite da ga zaštitite od emotivne traume na n-ti stepen. Kada roditelj pročita da depresivna deca pate od niskog samopouzdanja, poželi da pomogne detetu da stalno ima visoko samopouzdanje. Pitanja roditelja o samopouzdanju nisu iracionalna. Nagon da zaštitite sva osećanja svog deteta je potpuno prirodan. Problem je u tome što je ovaj ideal nedostižan, pa čak i nepoželjan.

Ne možete niti bi trebalo da preuzmete odgovornost za stalno samopouzdanje svog deteta iz tri razloga. Prvo, deca često imaju manjak samopouzdanja upravo zato što su deca. Drugo, ako stalno rovarite po svim iskustvima vašeg deteta, nikad neće naučiti da bude kompetentno. Treće i najbitnije, samopouzdanje nije podsticaj, već rezultat učenja. Deca ne uče zato što se osećaju dobro u svojoj koži – osećaju se dobro jer su nešto savladala.

„On prosto odustaje“, govore roditelji koji žele da im sin bude bolji u nekom sportu, igri ili posebnom interesovanju. Pa, možda bi trebalo više da vežba ili da proba nešto što bi mu više odgovaralo. Deca moraju da nauče kako da se bore sa osećajem neadekvatnosti. Očekujemo da će ponovljena iskustva razviti veštine deteta, koje će ovladati osećanjima obeshrabrenosti.

Nisu sva loša ili tužna osećanja dokaz da je dete istraumatizirano. Vilijam Dejmon, profesor psihologije na Univerzitetu Stenford, razmatra ovo pitanje u svojoj knjizi Veća očekivanja. On smatra da znanje javnosti o traumi i poremećaju post-traumatskog stresa polako potkopava naše viđenje prirodne otpornosti deteta. Umesto da gledamo dete kako samo što nije ovladalo određenim izazovom, vidimo dete koje će uskoro postati preopterećeno, čije samopouzdanje se nikad neće oporaviti, pa mu je prema tome neophodna naša zajednica.

Ovu priču slušam od mnogih direktora osnovnih škola. Deca jure da spasu decu iz teških, ali uobičajenih društvenih situacija, tvrdeći da su im sinovi i ćerke žrtve vršnjačkog nasilja. Ostali roditelji brinu da će im se deca istraumirati jer ne mogu da ovladaju nekom veštinom, budu kažnjena u školi ili ne uđu u odabrani tim ili kurs. Ako vas izbace iz prvog tima škole, emotivno to može biti bolno, bez beze, ali da li je to doživotna trauma? Ako roditelji veruju da je dete doživelo traumu i razbesne se na trenera prvog tima, detetu je još teže da se oporavi.

Martin Sejlingmen, čuveni psiholog sa Univerziteta Pensilvanije i začetnik pozitivne psihologije, tvrdi da američka psihologija i američki roditelji ulaze u slepu ulicu preteranim fokusom na samopouzdanje. Nakon dve decenije promocije samopouzdanja, svedoci smo porasta depresije i anksioznosti kod mladih, a ne višeg nivoa samopouzdanja, kome smo se nadali. Ispada da priče deci o tome koliko su divna i sjajna baš i ne pomaže. U stvari, deca počinju da sumnjaju u odrasle, jer svojim očima vide da nisu na nivou druge dece u nekim aktivnostima. Samopouzdanje se stiče na osnovu višestrukih iskustava izgradnje veština i ovladavanja sve izazovnijim situacijama. Pojam razvojna prikladnost znači da se dete suočava sa izazovima odgovarajućeg nivoa: ni zastrašujuće teškim, ni smešno lakim, ali u razvojnom smislu baš na dohvat ruke. Može biti naporno, ali dete to može da postigne.

Nekad najveći osećaj ovladavanja izazovom dolazi nakon uspešnog rešavanja situacije u kojoj je neko okusio poraz, bio zaista uznemiren, pa se vratio po pobedu. Ako dete stigne u kamp sa noćenjem i ne može da prođe test plivanja koji su svi iz pavaonice položili prvog dana, verovatno neće biti srećno. Međutim, kad dete prože test plivanja početkom druge nedelje ili kada ga kontinuirani napori konačno dovedu do uspeha – sigurno će osetiti veliko dostignuće, kao nikad do tad.

Ovde dolazi težak deo za roditelje: veće su šanse da će dete položiti test plivanja pod nadzorom devetnaestogodišnjeg savetnika ili dvadesetsedmogodišnjeg šefa bazena neko uz vas, naročito iz drugog ili trećeg puta, koji ozbiljno poljuljava samopouzdanje. Kada je dete uplašeno i napeto, aktivira se identifikacija sa roditeljem, pa kada dete na licu roditelja vidi brigu, ili još gore usiljeni osmeh koji ne može da prevari dete ni na sekund, dete će postati još napetije. Napori roditelja da obezbedi stalno ohrabrivanje i zaštitu mogu podriti samopouzdanje deteta.

A evo i bonusa: kada dete nešto postigne daleko od roditelja, sigurno je da je dostignuće samo njegovor. Kada roditelji nisu tu, dete je sigurno da niko to nije postigao za njega. Duboko u sebi, dete misli: Mama me nije pozila, mama mi to nije organizovala, uradio sam isto što i sva ostala deca. Prema tome, zaslužujem samopouzdanje koje dostignuće donosi.



prevod: Lana