4 Jul 2014

O knjizi "Željan kuće, a srećan" - uvod (prevod)

Nedavno sam kupila najbolju i jedinstvenu knjigu  "Željan kuće, a srećan"  kliničkog psihologa Majkla Tompsona (Ph D Michael Thompson)  i zaista sam srećna zbog te kupovine, jer sam pročitala vrhunske savete i iskustva.
Zadovoljstvo mi je da vam prenesem uvodni deo knjige:


   
Daleko od roditelja, deca mogu da dožive sjajna iskustva. Duboko sam ubeđen da prisustvo mame i tate ne dodaje nužno vrednost svakom dečijem iskustvu. Ovo je tačno, uprkos činjenici da ova generacija roditelja, a naročito visoko-obrazovane majke, provode više vremena sa decom nego ikad ranije.

Godinama sam roditeljima u publici postavljao naizgled jednostavno pitanje: „Koji je najbolji trenutak u vašem detinjstvu?“ (Pre nego što nastavite da čitate, odvojite deset sekundi da i sami odgovorite na ovo pitanje. Nemojte ga analizirati – pustite misli da lutaju i slika će vam se stvoriti pred očima.) Sačekam malo da publika prizove sećanje, pa ih pitam: „Podignite ruke ako su u tom najslađem trenutku bili prisutni i vaši roditelji“. Ovo sam odradio sa hiljadama ljudi, a rezultati se manje-više svode na isto. Oko 20 procenata odraslih kažu da su im roditelji bili prisutni tokom najlepših uspomena, dok oko 80 procenata kaže da nisu. Kada se publika osvrne, kreće stidljivi smeh. Kao roditelji, nadamo se da naša dela postavljaju osnovu za lepa sećanja naše dece. Kada shvatimo činjenicu da su naše najlepše uspomene nastale daleko od roditelja, ostajemo zbunjeni. To je pravi šamar za posvećene roditelje. A da li je?

Kad god bih pojedince koji su rekli da su najsrećnije uspomene doživeli u prisustvu roditelja pitao da ih opišu, navodili su trenutke na kojima većina roditelja mnogo radi: otvaranje poklona na Božićnje jutro, priprema večere na Dan zahvalnosti u društvu rođaka, provod na plaži u leto, kada im mama i tata čitaju omiljenu knjigu pred spavanje, igre karata ili monopola, porodično putovanje.

Kada bih pitao o najslađim uspomenama bez roditelja, 80 procenata odraslih priča varijacije na istu temu, sa četiri zajedničke tačke: dete je izvan nadzora odraslih, na otvorenom, sa drugarima, suočava se sa izazovima i radi nešto po malo rizično. Mnogi se sećaju boravka u šumi, izgradnje kućice na drvetu sa drugarima iz kraja. Drugi se sećaju potoka do kolena nakon oluje, na kome su sa društvom gradili branu od kamena. Žene se prisećaju pešačenja od 13 kilometara sa društvom po nepoznatom kraju, kada majka jedne od drugarica nije stigla da ih pokupi.

Jedan kolega iz Kanade se priseća da je sa dvanaest godina sa drugarima hodao po dva sata, da bi se igrali na gradilištu za novi kampus Univerziteta Sajmon Frejžer. Satima su tumarali po opasnom gradilištu, igrali žmurke i jurili se po nedovršenim višespratnicama. Mnogo godina kasnije, kao dvadesetogodišnjak, pohađao je dodiplomske studije na Univerzitetu Sajmon Frejžer. Sećao se kako je gledao kroz prozor biblioteke u sims po kome je hodao kao dečak, dok je još bio sveže naliven betonski zid, na četvrtom spratu. Prizor i sećanje su ga uplašili. Danas, kao načelnik međunarodne škole u Africi, njegov ponos povodom dečačkih dostignuća je očigledan – čak i u vezi sa preuzimanjem rizika, uz žaljenje što deca u njegovoj školi nemaju slobodu da se igraju kao njegovi drugari.

Jedna indijka je sa svima podelila da je najslađi trenutak u njenom detinjstvu bio kada su je roditelji pustili da avionom iz Indije sama ode u SAD, sa presedanjem na Aerodromu u Frankfurtu. Ovo je bilo pre nego što su avio-kompanije definisale obavezu pratnje za maloletnike. Imala je devet godina.
Poverenje koje su joj roditelji ukazali joj je značilo sve na svetu – blistala je od nezavisnosti. Kada sam je pitao da li bi svoje dete pustila da učini isto, odgovorila je pozitivno. Ona i suprug su pustili sina da sam krene na putovanje u suprotnom smeru od njenog, iz Amerike u Indiju – sa dvanaest godina.

Kada sam napomenuo da je čekala tri godine da stekne poverenje u svoje dete u odnosu na njene roditelje, potvrdila je moje mišljenje, ali je naglasila da živimo u svetu koji nosi više strahova. Možemo se zapitati da li je ovo tačno. Stope nasilnih krivičnih dela u SAD su najniže u istoriji. Međutim, zahvaljujući internetu i stalnom emitovanju elektronskih i tradicionalnih vesti i priča na društvenim medijima, loše vesti putuju mnogo brže i dalje, pa tako podstiču roditelje da stalno razmišljaju o katastrofalnim mogućnostima. Prirodno je da roditelji osećaju da moraju da zaštite svoju decu bolje nego što su njih roditelji štitili. U srcu ove knjige postoji tenzija: kada i kako da naučimo da popustimo? I zašto je to toliko bitno?

Verujem da u brojnim segmentima života dece roditelji moraju da zastanu i da od drugih odraslih zatraže da preuzmu kormilo, pa čak i da pošalju decu negde, kako bi svom potomstvu pomogli da postanu privrženi, produktivni, moralni i nezavisni mladi ljudi. Što se mene tiče, ova četiri prideva odslikavaju ključne, univerzalne ciljeve roditeljstva. Želite da podignete dete koje je u stanju da pronađe ljubav u ovom svetu i da je pokaže drugima; želite dete koje će doprineti zajednici i neće kršiti zakone, niti seksualno ili finansijski iskorišćavati druge; želite dete koje je u stanju da živi bez vas i koje neće biti zavisno od drugih. To je razuman opis odgovorne, odrasle osobe.

Verujem da detinjstvo zahteva prekretnicu – deca moraju odrasti, a roditelji moraju na umu imati slike odrastanja. Moj prijatelj Bil Polk kaže da je posao roditelja da podignu decu „koja mogu da ih napuste“. Problem sa ovom jednostavnom definicijom je, svakako, u napuštanju. Kada je pravo vreme za odlazak, pa čak i za to da se dete pogura iz gnezda? Kako dete naučiti da ode? U stvari, postoje mnogi trenuci oslobađanja – od trenutka kad pustite ruku mališana da bi sam načinio prve korake, do dana kad mašete sinu ili ćerki koji odlazi na studije ili u samostalan život.

Radeći kao klinički psiholog i takozvani „ekspert za roditeljstvo“, razgovarao sam sa brojnim roditeljima koji, iz najiskrenije ljubavi, za svoju decu žele da učine više – nikako manje. Veruju da što više vremena, energije, pažnje i novca posvete detetu – to bolje. Ako bih na zajednički imenilac sveo sva pitanja koja dobijem u jednoj godini, njihova suština se svodi na: Šta bi trebalo da učinim za svoje dete? Ovo pitanje ima bezbroj varijacija: „Kako da pomognem detetu da stekne samopouzdanje?“ „Kako da pomognem detetu da stekne više prijatelja?“ „Ćerka mi je perfekcionista. Kako da joj pomognem da ne bude toliko stroga prema sebi?“ „Kako da pomognem sinovima od osam i deset godina da prestanu sa sukobima?“ „Kako da pomognem detetu u vezi sa školom?“ „Kako da motivišem sina da u desetom razredu dobije bolje ocene?“
Na ova pitanja je teško odgovoriti, jer roditelji najčešće ne rade premalo već previše. Na primer, mame koje provode previše vremena u pokušajima da arbitriraju u sukobima sinova bi verovatno trebale da prosto izađu iz sobe kad krene svađa. Pustite ih da nauče da ne počinju nešto što sami ne mogu da reše. Roditelji koji pokušavaju da ubede napetu ćerku – perfekcionistu da će u životu stvari ići kako treba ne bi trebalo da ostaju na nogama do 1 izjutra i prave joj društvo dok radi domaći. Iako meni neki od ovih primera deluju očigledno, nije lepo brižne roditelje lupiti rukavicom po licu rečima „Nemojte toliko činiti za decu!“
Isprobavao sam razne načine da nateram roditelje da se nasmeju svojoj tendenciji da preteraju u zaštiti dece. Začikavam ih. Na razgovorima o roditeljstvu, sagnem se, besomučno jurim po sceni i skupljam nevidljive predmete sa poda, a pri tom se žalim: „Deca su mi tako neuredna i neodgovorna. 

Nije mi jasno zašto ništa ne skupljaju za sobom.“ Publika se smeje jer odmah razume zašto deca ne pokupe svoju odeću. Mame naročito. Jedina cena koju deca moraju da plate za to što puštaju majku da sve sređuje je njena ljutnja, koja je veoma poznata i ne baš strašna.

Roditelji mi postavljaju pitanja i o suptilnijim problemima: kako da pomognu detetu da prevaziđe strahove ili da nauči da preuzima rizike, ili kako da postane odgovornije. Često mi se čini da bez obzira na ljubav, roditelji nisu u stanju da pomognu detetu da se izbori sa ovakvim izazovima. Potreban je neko drugi. Drugari bi mogli da ohrabre dete da prevaziđe strah ili preuzme rizik. Možda će tetka ili teča, porodični prijatelj ili savetnik u kampu učiniti upravo to. Evo paradoksa: devetnaestogodišnji savetnik u kampu, neznanac, će obično lakše privoleti dete da pokupi odeću sa poda od tridesetdevetogodišnjeg roditelja.

Na pitanja roditelja u mnogim situacijama odgovaram sa: Da li vam je palo na pamet da pošaljete dete u kamp sa noćenjem? Da li ste razmislili o tome da se dete mora odvojiti od vas, da bi načinilo ovaj značajan razvojni korak? Ova pitanja postavljam jer, u konačnoj analizi, postoje stvari koje ne možemo učiniti za decu, bez obzira koliko to želeli. Da bi deca uspešno ostvarila ove zadatke, da bi se razvijala na pravi način, potrebno je da budu sama, često daleko od roditelja, nekad sa noćenjem, a nekad i po nekoliko dana, nedelja ili meseci.

Tokom razgovora, roditelji obično budu iznenađeni i osete olakšanje kada shvate činjenicu da, u razvojnom smislu, postoji granica do koje treba da idu u roditeljstvu. Konkretno, postoji osam osnovnih stvari koje roditelji žele da podare deci, ali nisu u stanju.

  1. Ne možemo usrećiti decu.
  2. Ne možemo podariti deci visoko samopouzdanje.
  3. Ne možemo za decu formirati prijateljstva, niti njima do detalja upravljati.
  4. Ne možemo istovremeno biti agent, menadžer i trener svog deteta.
  5. Ne možemo stvoriti „drugu porodicu“ za kojom dete žudi, a koja će mu omogućiti razvoj.
  6. Sve je jasnije da mi, kao roditelji, ne možemo da se nosimo niti da ograničavamo učešće dece u svetu onlajn komunikacija, digitalnih tehnologija i društvenih medija.
  7. Ne možemo deci pružiti totalnu bezbednost, ali ih u takvim pokušajima možemo izludeti.
  8. Ne možemo decu učiniti nezavisnom


Na osnovu svojih razgovora sa roditeljima tokom godina, shvatio sam da žele da sve ovo pruže deci. Ali, pogledajmo malo bolje. Nadam se da ćete shvatiti razloge iz kojih, kao roditelji, ne možemo postići ono što u suštini predstavlja razvojne zadatke naše dece.


Knjiga "Homesick and Happy" , Michael Thompson

prevod: Lana