17 Sep 2014

Zašto je bolje biti savetnik u kampu (nego ići na praksu!)



Dragi čitaoci,

već nekoliko godina, zapravo sedam punih godina, razmišljam da napišem jedan tekst na ovom blogu o tome kako to izgleda raditi u letnjem kampu. Valjda je došao taj tenutak, da podelim sa vama kakav je to osećaj, a onda naiđem na jedan predivan tekst na tu temu i pomislim: da, to je to! Baš tako ja osećam i doživljavam kamp.

I pre nego što pročitate tekst od Keti, samo bih rekla da ne postoji ni jedno mesto na svetu koje bih tokom leta menjala za boravak i rad u kampu. Istina, svakog leta u jednom trenutku umem i da kažem: ovo je poslednji put, ne mogu više! Jer, naporno je. Veoma je naporno brinuti o više od stotinu dece, a toliko bude svakog leta u našem kampu, voditi računa o njihovom svakom momentu tokom boravka u kampu. Pre svega treba brinuti da se ne povrede, svaka njihova i najmanja ogrebotina, povišena temperatura, momenat tuge za kućom [srećom, redak  slučaj :)] doživljavam kao lični bol. Briga da ne povrede nekog svog druga ili drugaricu, da im bude zabavno, relaksirajuće, da nauče nešto što ne mogu na drugom mestu ili da prosto samo uživaju! Jer, kamp je mesto koje se pamti celog života. 

Ne manje je naporno i odgovorno stati pred roditelje i reći im: ne brinite, vaše dete je u pravim rukama, pogotovo kada svoje najmilije dovode prvi put u kamp. Ako ću da budem iskrena, taj deo mi je najteži, jer znam da mi predaju na 12 dana nekog ko im je važniji od sopstvenog života.


Deci  u kampu svoje znanje nesebično godinama prenosili su i mnogi gostujući predavači, koji su doprineli da nam se svakog leta pridružuje stotina dece. Hvala dr Tijani Prodanović, Saši Popović, Mirku Topalskom, Urošu Banješević, Milanu Radovanović, Singi inženjeringu, Katarini Novaković sa dečijeg odeljenja, Ivani Horvat, Ivani Korom, kompaniji Execom i mnogobrojnim drugim dragim gostima i prijateljima, nabrajanje bi ovaj spisak učinilo baš dugačkim.


Uspehe u radu Komp Kampa ne bih nikada postigla sama. Moji saradnici i prijatelji ne samo da mi pomažu, nego me oplemenjuju svojim entuzijazmom i iskustvom u radu sa decom, te sam veoma zahvalna: Nadi, Sonji, Snežani, Marku, Andriji, Nenadu, Davidu, Nebojši, Dari koja nas redovno prati i podržava, Mr Sci Dr Mirjani Gavrilović, psihologu Mariji Ačaji, Nikoli Subašić i Teodoru, mom sinu, koji me hrabri sve ove godine da budemo još bolji. Prve tri godine rada, kamp ne bi opstao bez sjajnih i iskusnih mladih volontera iz Volonterskog centra iz Niša i njih neću nikada zaboraviti, te im se ovim putem još jedanput od sveg srca zahvaljujem.

Svakog leta  kada se završi sezona kampovanja, moj život se pretvara u čekanje sledeće sezone.
Da bih skratila tih deset meseci, koji mi se čine daleko kao deset svetlosnih godina, spremam nove programe i radujem se svakom danu koji prođe, jer sam bliže dečijim osmesima kao izvoru nadahnuća.

Radoslava, osnivač Komp Kampa




A sada pročitajte ovaj sjajan tekst koji je napisala Katie Piscopio

Ovog leta sam se vratila u adolescentsko doba. Nosila sam dokolenice i neuparenu garderobu, pravila sam narukvice od konca, skakutala sam na sve strane i za dezert razmišljala o „torti od blata“ i nosila torbicu oko struka (ama, to se petkom nosi!). Učestvovala sam u svim mogućim sportovima, vrtela pesme Ariane Grande i puštala trinaestogodišnje devojčice da me zovu Kukalica Piskopio ravno 26 dana. Ovog leta sam radila u letnjem kampu.



Moji kamperi i ja na vrhu planine Kaskejd u državi Njujork!

Već drugu godinu za redom, radim u kampu sa noćenjem u koji sam išla kao klinka. Tokom devet nedelja sam bila zadužena za nečije dete. U rukama mi je bila zastrašujuća odgovornost – briga o najbitnijem stvorenju u životu ljudi. To me uvek zastrašuje, pa se ipak svakog leta vraćam na ovo magično mesto koje se zove kamp. Svakog leta me ljudi podjednako gledaju sa razočarenjem i nepoverenjem – kako uopšte mogu da radim u letnjem kampu, kada bih mogla da tražim praksu u nekom fenomenalnom magazinu i da jurim ono što želim da radim u životu?

E pa, narode, istina je da nema boljeg načina da se provede leto. Ovo govorim već dva leta za redom – pisala sam članke za Her Campus dve godine, pokušavajući da objasnim taj osećaj, ali koliko god se trudila, ne polazi mi za rukom da pomognem ljudima da razumeju kako uloga savetnika u kampu menja život. Umesto da nekome donosim kafu, naučila sam više o sebi nego što bih naučila da sam radila u kancelariji.

Kada ste na praksi, želite da impresionirate „budže“ iznad sebe i plašite se da ćete ispasti budala pred njima. Kao savetnik u kampu, djuskam po spavaonici sa kačketom na glavi, u majici kampa, dokolenicama i anatomskim papučama i prosto postojim. Naravno, kamperi mi se smeju, ali me gledaju sa divljenjem kako me nije briga što izgledam blesavo. Najiskrenije rečeno, i ja sam zapanjena. Kamp iz vas izvlači ono najbolje – osobu koju nije briga šta ostali misle.


Tokom prve tri nedelje sam bila zadužena za 26 kampera i osam članova tima, i uprkos stresu koji je to nametalo, ni za trenutak nisam gubila poverenje u svoje sposobnosti. Nisam preispitivala svoje odluke u teškim situacijama i sledila sam instuticiju. Bila sam zadužena za planiranje dana, da dovedem devojke gde treba na vreme (verujte mi, to je posao pastira), stalnu komunikaciju sa svojim nadređenim i prenošenje informacija ljudima ispod mene, da budem drugar i uzor kamperima, i najbitnije: da budem odgovorna i pozorna. Bila sam non-stop na dužnosti, svaki dan, pa mi je uvek trebao entuzijazam.




Da li mi se dešavalo da me stres ili iscrpljenost dovedu skoro do suza? Naravno. Bilo je trenutaka kada sam znala i još znam da je ovo najizazovniji posao koji ću u životu raditi, ali su nagrade kroz napredak dece pred vašim očima izuzetne. Videti devojčicu koja uspe da se popne do vrha stene na planini kojom šetate i znati da ju je vaš podsticaj doveo do vrha nema premca na ovom svetu.

Dakle, za sve studente koji su pod pritiskom da idu na praksu da bi stekli „iskustvo“ za svoju karijeru u budućnosti – rizikujte. Uradite nešto uzbudljivo. Iskoračite iz mase. Jedno leto u kampu će vas naterati da ponovo razmotrite izbor profesije, budućnost i svrhu svog postojanja. Meni je kamp otvorio oči i pobrkao mi lončiće u glavi previše puta. Ali nije li svrha života otvaranje ka novim šansama? Kamp nudi nešto što ne možete naći u poslovnoj zgradi – na mentalnom, emotivnom i fizičkom nivou. Ipak, kada se popnete na planinu u regiji Adirondaks, kada šetate pored spavaonica uveče i gledate u vedro, zvezdano nebo, to vam je na dohvat ruke.

Izvor teksta: Why You Should Be a Camp Counselor (Instead of an Intern!)
prevod: Lana