31 Aug 2015

Preopterećena deca – koliki je to problem?




Kako je krenula školska godina, supruga i ja smo u gužvi oko rasporeda vannastavnih aktivnosti naše dece, u kombinaciji sportskih treninga, časova muzike, domaćih zadataka i igranja. Ume to da bude komplikovano žongliranje za naše ćerke osnovke, imajući u vidu da su neki dani pretrpani, drugi logistički neizvodljivi, a neki opet skroz slobodni. Ipak, kada sve uporedim sa našim detinjstvom, šanse koje su njima na raspolaganju svake nedelje su neverovatne.

Postoji samo jedan problem: u kratkim crtama, uobičajena mudrost koja kola međ' roditeljima ovih dana tvrdi da je ono što radimo deci surovo, preterano i destruktivno po njihovu dugoročnu dobrobit. Već godinama je javlja konsenzus da roditelji sa jakom motivacijom i željom da upišu decu u elitne škole opterećuju svoju decu prevelikim brojem fudbalskih turnira, časova violine i časova kuvanja. Objavljena je omanja biblioteka knjiga sa naslovima koji glase „Preopterećeno dete“, „Dete pod pritiskom“, „Roditelji pod pritiskom, deca pod stresom“ i slično.

Proteklih godina se javlja suprotna struja. Naučnici objavljuju studije kojima dokazuju koristi od vannastavnih aktivnosti, bez obzira da li iste plaćaju škole ili roditelji, a javljaju se i zapanjujući članci sa naslovima u zoni „Mit o preopterećenom detetu“. Ipak, češće se viđaju naslovi koji glase „10 znakova da vam je dete prezauzeto“.

Ova poruka me je iznervirala. Kao prvo, i supruga i ja smo zaposleni, pa nemamo taj luksuz da možemo da pratimo slobodno vreme svoje dece non-stop. Sve te aktivnosti, iako umeju da budu skupe, nam daju duševni mir. Drugo, lako je reći da bi deca trebalo bez nadzora da šetaju krajem i da sama sebi smišljaju aktivnosti, ali mi živimo u 21. veku, a ne u romanu iz starih dana. Konačno, mi puštamo decu da se sama zabavljaju na duže periode, a to se završi rvanjem po podu, svađom ili zahtevima da koriste računar.

Kao tata koji radi od kuće, za mene to znači da često bivam uvučen u čitavu frku, pa poželim još sportskih treninga, ili još bolje – časova bontona, gde bi deca barem nešto naučila i imala priliku da se druže sa drugarima. Vannastavne aktivnosti kao sredstvo razvoja? Ponekad ih posmatramo kao dadilju sa užinom.


Dakle, šta je činiti zbunjenom roditelju? Obratio sam se vodećim zagovornicima teorije da su deca preopterećena i zatražio im savet.

Majkl Tompson, klinički psiholog i autor knjige „Dete pod pritiskom“ je pokušao da me smiri.

„Opšti princip kaže da postoji granica između izuzetno obogaćenog, zanimljivog detinjstva koje podstiče rast i detinjstva sa previše obaveza. Međutim, niko ne zna gde je ta granica.“

Po njegovim rečima, problem u suštini leži u roditeljima – naročito u onim veoma uspešnim, koji imaju visok stepen kontrole nad sopstvenim životima i koji pokušavaju da uspostave sličan stepen kontrole nad životima svoje dece. Ovo ih dovodi do toga da odluke o vannastavnim aktivnostima donose iz anksioznosti, umesto na osnovu dobrobiti deteta.

„Kada sam ja odrastao, govorilo se: pojedi sve sa tanjira, jer u Kini gladuju“, rekao je. „Sada se kaže: idi vežbaj svoj instrument, jer deca u Kini uče da sviraju violinu.“

Naročito kod dece u osnovačkom uzrastu, roditelji bi trebalo manje da brinu o neposrednom razvoju svoje dece, nasuprot njihovog opšteg blagostanja.

Pitao me je: „Da li dete dovoljno spava? Da li ima dovoljno vremana da uradi domaći?“

Alvin Rozenfeld, psihijatar za decu i omladinu i autor knjige „Preopterećeno dete“ se takođe distancira od tvrdnje da su vannastavne aktivnosti loše.

Po njegovim rečima: „Aktivnosti koje obogaćuju život su savršene. Takve aktivnosti predstavljaju značajan doprinos za dete. Problem je u tome što smo zaboravili kako da ih izbalansiramo sa odmorom i dokolicom.“

Pa otkud meni ideja da su okupljanja i sportski treninzi isuviše stresni? Dr Rozenfeld odgovara: „Gde me najčešće pogrešno citiraju? Ako biste pročitali sve što sam napisao, osnovna ideja je u tome da je sjajno imati računar, kao i softver, ali ako računar preopteretite softverom, pokvariće se.“

Rešenje ovog problema je, po njegovim rečima, obezbediti da dete ima dovoljno vremena bez aktivnosti, da roditelji imaju dovoljno vremena bez posla i da se obe strane skupe i kreiraju svoje aktivnosti.

„Provodite vreme bez konkretnog cilja. Time ćete deci reći da ih volite. A ako se voljeno dete suoči sa životnim nedaćama, problemi ga ne mogu poraziti.“

Sunija Lutar, profesor psihologije na Kolumbija univerzitetu, je sprovela detaljne studije o ulozi vannastavnih aktivnosti u životu deteta. Ona naglašava da sam broj aktivnosti ne predstavlja problem.

„Dobro je da deca imaju ispunjen raspored. Dobro je da se bave muzikom, sportom ili drugim stvarima koje odrasli organizuju i prate.“

Njeno istraživanje ukazuje da prednosti obuhvataju širok dijapazon iskustava van klupe, mogućnost razvoja veština i saradnju sa drugom decom. Imajući u vidu da škole retko kad obezbeđuju dobar program posle nastave, po njenim rečima „postoji i značajna prednost u odnosu na roditelje.“

Po rečima dr Lutar, problemi nastaju kada roditelji previše analiziraju rezultate svoje dece u tim aktivnostima.

„Fudbal se ne igra samo iz zabave, niti se lopta pika po sokaku – do drugog razreda dete mora da uđe u pomoćni tim. Samo u jednoj situaciji kažem da treba stati – kada dete kaže da rezultati definišu njegovo samopouzdanje: moji rezultati su moj pečat.“

Poli Jang-Ajzendrat, klinički psiholog i autor knjige „Zamka samopouzdanja“ je jedina osoba sa kojom sam razgovarao koja je rekla da previše aktivnosti može predstavljati problem. Ona je okrivila generaciju roditelja koji su isuviše zainteresovani za živote njihove dece, koji se drže svake reči, ispunjavaju svaku potrebu, čime projektuju sliku da su roditelji samo publika za dostignuća svoje dece.

Po njenim rečima, do 11. ili 12. godine, kada kod dece počinje razvoj samosvesti, aktivnosti predstavljaju rizik odstupanja od prirodnog razvoja.

„Do tada, sve te lekcije i časovi se svode na međusobno takmičenje roditelja. Deci u stvari treba vremena da se izležavaju, da se slobodno igraju, ili da provode vreme uz roditelje u istoj prostoriji, gde će biti 'sami i zajedno'.“

U prošlosti je ovo bilo moguće po njenim rečima „ne samo zato što je jedan od roditelja ostajao kući, već i zato što roditelji nisu gajili opsesivno interesovanje za živote svoje dece.“

U razmatranju različitih stanovišta ljudi sa kojima sam razgovarao, bio sam zapanjen time što je postojala jedna zajednička tema: trebalo bi manje da brinem o količini vremena koju deca provode na aktivnostima, a više o porukama koje im upućujem u vezi sa tim aktivnostima. Dakle, kako da roditelji obezbede da ne pređu tu granicu?

Prvo, utvrdite gde je izvor motivacije – u vama ili u detetu.

„Čujete li smeh?“, kaže dr Tompson. „Da li je dete radosno kada ga odvodite ili vraćate sa aktivnosti? Ili je zatvoreno i jedva se vuče?“

Drugo, pazite šta pričate. Dr Lutar kaže da bi roditelji morali da razumeju sopstvena osećanja, kako bi obezbedili da decu ne ubeđuju da je izuzetan učinak jedini bitan cilj. Kao opasne izjave navodi „Ups, opet nisi u prvoj postavi?“ ili „O bože, nisi izabran za takmičenje?“

„Ako vam je problem da u sebi pronađete ovu tendenciju, upitajte supružnika, rođaka ili drugu osobu od poverenja.“

Bez obzira koliko aktivnosti pripremite za decu, postarajte se da i u svom rasporedu ostavite malo vremena za njih.

Dr Rozenfild kaže: „Vaša deca moraju imati utisak da ima dovoljno vremena uz ugašen računar i mobilni telefon, kada želite da budete zajedno.“

Nije u pitanju samo kvalitet, već i kvantitet vremena.

On kaže: „Uvek citiram pesmu Bili Džoela: Nema potrebe za pametnim razgovorima, prihvatam te kakav jesi.“


Izvor: Overscheduled Children: How Big a Problem?
prevod: Lana



18 Aug 2015

Povratak iz kampa: kako da pomognete deci da se priviknu


Šta očekivati i šta činiti


Kako da pomognete deci da se uhodaju


Kao roditelji, provodimo više meseci pripremajući decu za kamp sa noćenjem – od pronalaženja pravog kampa, do izbora preslikača i markera za obeležavanje svih stvari koje idu u kofer. Predviđamo dobra i loša iskustva u kampu, od sticanja novih drugara i učenja novih veština, do želje za kućom i crvenila očiju.

Ono što mame i tate retko kad predvide je činjenica da je povratak kući podjednako značajan prelazni period kao i odlazak u kamp.

Imajući u vidu da se većina kampera u prethodnih nekoliko nedelja vratila kući, poželjno je napomenuti da iako su mnogi uživali u slobodi i lako se vraćaju u redovne tokove, ostali se neće tako lako uhodati.

Dr Majkl G. Tompson, psiholog i autor knjige „Željan kuće, a srećan“ kaže da povratak dece kući potpada u jednu od tri grupe. „Mislim da se većina po povratku kući oseća prilično zadovoljno, odraslije i ponosno na sebe.“ Ova deca pokušavaju da pokažu svoju novootkrivenu zrelost, nezavisnost i samostalnost, spremaju svoju sobu ili organizuju svoj dan ili obavljaju kućne poslove, slično kao i u kampu.

Deca iz prve grupe su verovatno naučila korisne veštine ili su prevazišla strah od insekata, ali je još bitnije da su „osvojila značajan deo razvoja. Opstala su bez roditelja“, kaže Karolin Mejer-Vartels, psihoterapeut sa Menhetna koji je radila sa porodicama u vezi sa problemima koji nastaju nakon kampa. Čak imaju mogućnost da se poigraju sa novim personama: možda su u kampu bili komedijaši, ili ozbiljni. Uz to, kaže ona, „postoji čitava nova grupa drugara i odraslih u koje imaju poverenje.

Međutim, dr Tompson kaže da novootkrivena pažljivost dece obično nije dugog daha.
Generalno, zrela ponašanja nestaju i deca se vraćaju na staro u kućnom kontekstu. „Mama vas je poznavala kada ste bili mali i potrebiti. Njeno prisustvo u vama budi ta osećanja.“

„Najčešće nastane kratak medeni mesec, a zatim i manji pad“, slaže se Mejer-Vartelsova. „U kampu ima dosta pravila, ali i zabave; nikada niste sami, a grupa zajednički obavlja razne zadatke, ili ima neke obaveze, na primer obavezna jutarnja gimnastika. A onda se dete vrati kući, a porodični život donosi drugačija pravila i očekivanja.“

Ovo može otvoriti nove igre moći – pa čak i neumesne odgovore. „Sa drugarima razgovarate sasvim drugačije nego sa roditeljima.“

Deca željna kampa

Dr Tompson opisuje drugu grupu kao decu koja se vrate kući i osećaju veliku „želju za kampom“ tokom nekoliko dana. Nedostaju im drugari, nezavisnost i rutina u kampu, „bauljaju po kući, mestu na kome ne žele da budu.“ Ovo često vređa roditelje. „Njima je veoma drago što su se deca lepo provela u kampu, ali su donekle zbunjeni što tako glasno pričaju o tome“. On poziva roditelje da sačekaju malo i da ne primaju stvari k srcu: ovakva nesrećna tranzicija traje svega dva do četiri dana.

Uz tugu na kraju kampa može ići i shvatanje da se leto bliži kraju i da je početak školske godine iza ćoška. A ako se dete vrati kući u stresnu porodičnu situaciju, i to će se pokazati.

Veoma se često dešava da deca željna kuće budu opsednuta održavanjem prijateljstava iz kampa, da provode dosta vremena onlajn postavljajući fotografije, ćaskajući i pričajući preko Skajpa, WhatsApp ili Fb Messengera. Ovo nije nužno loša stvar; tehnologija može biti blagoslov za decu koja nemaju (puno) drugara kući. U kampu su ostvarili jake veze, možda po prvi put. Roditelji mogu da pokušaju da organizuju viđanja i okupljanja, ali kada udaljenost sprečava tako nešto, veb može biti sjajno rešenje.

Glasna manjina: nesrećni kamperi

Na žalost, postoji i mali procenat dece koja su imala negativna iskustva u kampu – od toga da nisu izgradila prijateljstva, do ozbiljne želje za kućom. Ako je želja za kućom bila deo problema, po rečima Mejer-Vartelsove, mlađa deca mogu biti osetljiva i doživeti delimičnu regresiju po povratku kući, tako da ne puštaju mamu iz vida. Ljutnja može navesti stariju decu da ne govore sa roditeljima.

Dr Tompson kaže da ova treća grupa može obuhvatati veliki broj dece sa posebnim potrebama. Za decu sa anksioznim poremećajima kao što je OCD je „kamp samo psihološki trening“. Ova deca se mogu lepo provesti, ali mogu misliti „mama, stavila si me u tešku situaciju“, pa poželeti da vam naplate.

Svi se rastopimo uz ljude koji nas vole. „To je regresivni zov doma. Dakle, vaš četrnaestogodišnjak može dobro da funkcioniše van kuće, ali da uz mamu stalno kuka. Može se lepo provesti u kampu, ali pričati o tome kao o najdubljim krugovima pakla.“

Dejna, majka desetogodišnjaka sa blagim oblikom autizma, kaže da se njen sin Bili lepo proveo u kampu za decu sa posebnim potrebama. „Slike sa sajta ne lažu. To je Bilijev pravi osmeh!“ Dečak je potvrdio roditeljima da mu je u kampu bilo super.

Međutim, po povratku sa letovanja posle kampa, Dejna je primetila da je Bilijev „fitilj nešto kraći“. Ako dođe do bilo kakve promene ili se od njega traži nešto što ne želi, on se raspadne.

Odlazak na porodično letovanje neposredno nakon što je Bili završio u kampu je možda pogoršao situaciju. „Njemu je bilo teško jer je zaista bio željan kuće. On zaista voli našu kuću i želi da u njoj boravi. Svaki dan je govorio da želi da se vrati kući.“

Dr Tompson kaže da anksiozna deca sa tendencijama ka OCD-u po povratku kući pokreću kampanju da izbegnu odlazak u kamp iduće godine. „Ono što ova deca pokušavaju je da diktiraju roditeljima i da ponovo dobiju osećaj kontrole nad svojim životima. Deca traže zaštitu doma u budućnosti.“

Šta bi roditelji trebalo da urade?

Za decu koja se iz kampa vrate sa dobrim osećanjima, bitno je obratiti pažnju na njihovo samopouzdanje. Mejer-Vartel kaže: „Ova deca se vraćaju kući i čini se da su se u određenoj meri promenila, a bitno je prepoznati nove stvari koje su se u njima izrodile.“

Ako povratak deteta kući ne donosi samo gomilu veša za pranje, već i negativna ponašanja, prema njenim rečima, ključno je da roditelji pokušaju da shvate šta se to desilo u kampu. Neka deca će dosta pričati o tome, a neka će biti tiha.

„Roditelji bi trebalo da zagrebu ispod površine da bi videli šta se zaista desilo u kampu, šta se dešavalo interno, a ne samo šta su novo naučili“. Mejer-Vartelsova kaže da roditelji moraju pažljivo slušati svoju decu i priznati teška osećanja koja ispoljavaju, kako bi deca osetila da su shvaćena. Ako dete pokazuje znake anksioznosti koji potraju nekoliko nedelja (npr. smetnje u snu, ćudljivost, gubitak apetita, neuobičajena ponašanja), vreme je da se obratite stručnom licu.

Dr Tompson poziva roditelje da slušaju dete koje moli da ne ide ponovo u kamp, ali da izbegnu da obećaju „nikad više“. „Roditelji često popuste jer im je potrebna pauza. Međutim, kad jednom popustite, povratka nema. Možete reći 'Razmislićemo o tome, porazgovaraćemo o tome.'“

Dejna navodi da Bili kaže da ne želi u kamp iduće godine. U suštini, on je to „odradio“ pa ne mora ponovo. Međutim, kaže da će ga definitivno ponovo poslati, kao i u dnevne kampove sa neurotipičnom decu. Međutim, za sada smo na „videćemo“.



Izvor: Home From Camp



3 Aug 2015

Pozitivne poruke za kampera koji je željan kuće

Ovaj tekst posvećujem jednom malom Teodoru K. iz Čelareva:

Deca koja dolaze u letnji kamp se najčešće prilagode u roku od nekoliko dana i zaborave da im nedostaje kuća. Međutim, postoje i kamperi kod kojih je intenzitet želje za kućom mnogo veći, pa nelagodnost traje duže. Kada su takva deca u pitanju, roditelji se mogu naći u problemu – šta reći ili učiniti. Kada vas dete preklinje da se vrati kući, veoma je teško suzdržati se i ne uleteti u kola, pa pravac na spašavanje. Ipak mislim da to nije baš najbolji izbor, a sa mnom se slaže i dr Majkl Tompson, autor knjige Željankuće, a srećan.

Tokom tridesetogodišnjeg iskustva u kampu, radila sam sa podosta dece željne kuće i napetih roditelja. Neka deca su ranije napuštala kamp, ali je većina njih ostajala i rešavala svoju nostalgiju, da bi negde tokom trećeg ili četvrtog dana boravka prevazilazila najteži deo. Težina nostalgije je bila jednaka, a jedina razlika između onih koji su se vraćali kući i onih koji su ostajali je bila u načinu na koji su roditelji rešavali želju za kućom svoje dece. Mislim da bi bilo korisno da sa vama podelim pozitivne poruke koje su takvi roditelji slali svojoj deci (u pismima, elektronskoj pošti ili telefonom), a koje su deci pomogle da prevaziđu želju za kućom i da se konačno lepo provedu u kampu.

Poruka br. 1
Iako ti se čini da nećeš uspeti, ja znam da ti to možeš. Imam poverenje u tebe i znam da ćeš se uhvatiti u koštac sa ovim izazovom i da će ti u kampu biti super.

Poruka br. 2
Znam da se osećaš grozno i jako mi je žao što ti ovo teško pada, ali neću doći ranije po tebe. Ostaješ u kampu.

Poruka br. 3
Kod kuće se ne dešava ništa zabavno. U stvari, dosadno je. Kamp je mnogo bolje mesto za tebe tokom ove nedelje jer.... radimo dezinsekciju, ja putujem na konferenciju zbog posla, bacila sam se na čišćenje ormara.

Poruka br. 4
Iako ti prvi dani u kampu deluju predugo, kada se lepo smestiš i prilagodiš, ima da prolaze mnogo brže. Što više učestvuješ u raznim aktivnostima, bolje ćeš se osećati.

Poruka br. 5
Teško je prevazići želju za kućom, ali znam da možeš to da savladaš. A onda ćeš lakše prihvatiti sve buduće avanture – kao što su ekskurzije u školi, odlazak na fakultet, itd.

Poruka br. 6
Mnogo te volim i želim samo najbolje za tebe. Ovo iskustvo u kampu, uprkos svim izazovima koje nosi, je takvo da znam da će biti dobro po tebe i po tvoj razvoj. Iako ti sada deluje teško, znam da se zahvaljujući njemu razvijaš i sazrevaš i zato sam veoma ponosna na tebe.

Mi u kampu ne dopuštamo telefonske pozive, ali znam da u mnogim kampovima kamperi zovu roditelje telefonom, plaču i preklinju ih da dođu po njih. Svakom roditelju je izuzetno teško da se izbori sa toliko snažnih, negativnih emocija svog deteta. Preporučujem da se telefonski pozivi ograniče (ako su uopšte dopušteni) tako da dete ne provede čitav dan razmišljajući o sledećem pozivu koji će uputiti roditeljima. Po mom iskustvu, kada dete čuje glas roditelja, nostalgija se povećava.

Jedna od kamperki kojoj je nedostajala kuća sa kojom sam radila ovog leta mi je tokom prvih nekoliko dana u kampu, kroz suze rekla da „ne može da izdrži“ do kraja i da naprosto nije „tip osobe za kamp“. Uporno je i meni i roditeljima govorila da „nije spremna“ za iskustvo u kampu.

Dve nedelje kasnije, otišla je kući „osokoljena i ponosna na sebe“, po rečima njene mame. Ista kamperka, koja je u početku bila jedan od najgorih slučajeva želje za kućom ovog leta, je načinila takav preokret da je poželela da i sledećeg leta dođe u kamp! Po rečima njenih roditelja, takođe deluje srećnije nego dete koje su poslali u kamp. Njeni roditelji su doneli pravu odluku i čvrsto su se pridržavali pravila „nema ranijeg odlaska“, sigurni da njihova ćerka može da ispuni izazov boravka van kuće po prvi put u životu.

Izvor: Positive Messages for a Homesick Camper
prevod: Lana


Komp Kamp 2015. u slikama





Našu osmu godinu sa komp kamperima provodimo u Vrdniku i po prvi put i u Sokobanji.
Iskustva i zaključci mogu se najbolje sagledati preko fotografija.

Zato, dragi čitaoci ovog bloga, molim vas da pogledate deo iz  albuma na linku, gde imamo oko 10 hiljada fotografija samo za leto 2015. (pomnožite sa 8 godina rada Komp Kampa, trebalo bi nedelju dana da se sve slike pogledaju.)



Imamo ovog leta ukupno 5 smena, koje traju po 14 dana. Ukupno 103 dece se registrovalo, nešto manje nego prošlog leta, jer smo tako i rezervisali broj mesta da bi u svakoj smeni bilo optimalno po 25 dece. Prošlog leta imali smo malu gužvu, 124 kompkampera, jer nam je bilo žao da nekog ne primimo za člana. Zato je preporučljivo da se deca registruju već u oktobru za sledeće leto, jer su kapaciteti za smeštaj ograničeni.

Pored rada na računarima i brojnih gostiju koji su pomagali deci savetima i sugestijama oko softvera, načina korišćenja računara i pričali uopšte o životu i radu programera, bezbednosti na internetu i šta sve korisno može da se radi na računaru, deca su imala izbor u gotovo svim vrstama sporta, kreativnih radionica, pravili smo izlete i bezbrojne šetnje u prirodi.


Glasanje za radove imali smo u svakoj smeni (demokratski:) ), a najbolji radovi u oblasti Game dizajna biće objavljeni po završetku sezone, najkasnije tokom septembra.





Novo partnerstvo ostvarili smo ovog lete sa Inženjerima zaštite životne sredine, da bismo decu uveli u ono što ih čeka u budućnosti, sa temom: koliko je važna zaštita i održavanje životne sredine (setimo se filma WALL-E). Ovo dragoceno druženje planiramo da nastavimo i ubuduće, svakog leta.





Malo je jedan tekst o kampu 2015. Ostaje nam 10 meseci do sledećeg, da sabiramo utiske iz ovogodišnjeg i pojedinačno da objavljujemo sećanja.