18 Aug 2015

Povratak iz kampa: kako da pomognete deci da se priviknu


Šta očekivati i šta činiti


Kao roditelji provodimo više meseci u pripremi dece za kamp sa noćenjem – od potrage za odgovarajućim kampom, do izbora nalepnica i markera kojima ćemo obeležiti sve stvari u rancu naše dece. Iščekujemo dobra i loša iskustva u letnjem kampu – od sticanja novih prijatelja i učenja novih veština, do želje za kućom i infekcije oka. Ono što mame i tate retko kad predvide je činjenica da je povratak kući podjednako značajna tranzicija kao i odlazak u kamp.

Imajući u vidu da će se u narednih nekoliko nedelja veliki broj kampera zaputiti kući, valja naglasiti da postoje deca koja su razvila krila i koja će se lako vratiti u redovan život, ali i ona koja će se nešto teže snaći.

Dr. Majkl G. Tompson, psiholog i autor knjige „Željan kuće, a srećan“, kaže da se povratak iz kampa može svrstati u jednu od sledećih grupa. „Mislim da se većina klinaca vraća kući zadovoljna, zrelija i veoma ponosna na sebe“, kaže autor. Takva deca pokušavaju da pokažu svoju novootkrivenu zrelost, tako što postavljaju sto i prihvataju kućne poslove, baš kao i u kampu.
Deca iz prve grupe su verovatno naučila da skijaju na vodi ili da prebrode strah od insekata, ali još bitnije „osvojila su značajan segment razvoja. Snašla su se bez prisustva roditelja“, kaže Kerolin Mejer-Vartels, psihoterapeut sa Menhetna, koja je radila sa porodicama na problemima koji nastaju nakon kampa. Deca su imala priliku i da se poigraju sa svojom ličnošću: možda su bili šaljivi ili ozbiljni u kampu. Ona uz to navodi: „stekli su novu grupu drugara i odraslih u koje se mogu pouzdati.“

Međutim, dr Tompson kaže da nova pažljivost dece najčešće ne traje predugo. „Generalno, zrela ponašanja postupno nestaju, a deca se vraćaju u normalu“ u kućnom kontekstu, po njegovim rečima. „Majka vas je poznavala kada ste bili mali i željni pažnje. Njeno prisustvo podstiče takva osećanja u vama.

„Najčešće postoji kratak period 'medenog meseca', a zatim pad“, slaže se Mejer-Vartelsova. „U kampu postoji brdo pravila, ali je i zabavan, dete nikada nije samo, a grupa zajedno obavlja poslove kao što je raspremanje stola. Zatim se dete vraća kući, gde porodični život nameće drugačija pravila i očekivanja.“

Ovo može izazvati borbu za moći – pa čak i bezobrazne reakcije. „Sa drugarima se komunicira na posve drugačiji način nego sa odraslima.“

Deca kojoj nedostaje kamp

Dr Tompson opisuje drugu grupu kao decu koja se vrate kući i nekoliko dana im zaista nedostaje kamp. Nedostaju im drugari, nezavisnost i rutina u kampu, tako da na kraju „bauljaju po kući, u kojoj ne žele da budu“, kako on kaže. Ovo često može da povredi roditelje. „Roditeljima je drago što je dete imalo tako dobro iskustvo u kampu, ali su istovremeno zbunjeni što o tome priča na sav glas.“ 

Doktor podstiče roditelje da sačekaju da ovo prođe i da ne primaju sve k srcu: ova tranzicija nezadovoljstva najčešće traje svega dva do četiri dana.
Još jedan od razloga za neraspoloženje po završetku kampa može biti shvatanje da se bliži kraj leta, a da iza ugla vreba nova školska godina, dodaje Mejer-Vartelsova. Ako se dete vrati u stresnu porodičnu situaciju, stanje se dodatno pogoršava.

Ona navodi da deca kojoj nedostaje kamp veoma često opsesivno održavaju prijateljstva stečena u kampu, provode dosta vremena na društvenim mrežama gde kače fotografije, četuju ili razgovaraju preko Skajpa. Ovo samo po sebi nije loše – tehnologija može biti pravi blagoslov za decu koja kući nemaju previše prijatelja. Deca formiraju snažne veze, možda po prvi put u životu. Roditelji mogu da organizuju druženja i okupljanja, ali ako udaljenost to sprečava, internet može biti sjajno rešenje.

Glasna manjina: nezadovoljni kamperi

Na žalost, postoji imali udeo dece koja su doživela negativna iskustva u kampu – od toga da nisu stekla prijatelje, do ozbiljne želje za kućom. Ako želja za kućom predstavlja deo problema, po rečima Mejer-Vartelsove, mlađa deca se mogu ponašati lepljivo i vratiti se na niži nivo po povratku kući, stalno se držeći za maminu suknju. Iz ljutnje, starija deca mogu da ignorišu roditelje.

Dr Tompson kaže da ova grupa može obuhvatati i decu sa posebnim potrebama. Deca koja pate od poremećaja anksioznosti, kao što je opsesivno-kompulzivni poremećaj, po njemu „vide kamp kao psihološki trening“. Možda su se takva deca u kampu lepo provela, ali misle „Mama, stavila si me u tešku situaciju“, pa reše da vam malo vrate milo za drago.
Po njegovim rečima, u prisustvu ljudi koji nas vole često padnemo. „To je regresivan zov doma. Tako četrnaestogodišnjak može sasvim dobro funkcionisati van kuće, ali kad je mama tu postaje pravi pekmez. Možda se lepo proveo u kampu, ali o čitavom iskustvu priča kao o najdubljim krugovima pakla.“

Dejna, majka desetogodišnjaka sa blažim oblikom autizma, kaže da se njen sin Bili sjajno proveo u kampu za decu sa posebnim potrebama. „Slike sa sajta ne lažu“, kaže ona. „To je njegov pravi osmeh.“ Dečak je roditeljima potvrdio da mu je u kampu bilo super.
Međutim, kada se vratio kući sa letovanja nakon kampa, Dejna je primetila da Bili „ima nešto kraći fitilj“. Ako dođe do bilo kakve promene ili se od njega traži da uradi bilo šta što ne želi, nastaje raspad sistema.

Odlazak na godišnji odmor pravo iz kampa je verovatno zakomplikovao stvari. Dejna kaže: „Bilo mu je teško jer je zaista bio željan kuće. On puno voli našu kuću i želi da bude tamo. Svakog dana je govorio 'Hoću kući!'“

Dr Tompson kaže da anksiozna deca sa opsesivno-kompulzivnim tendencijama čim dođu kući započinju kampanju da bi izbegla odlazak u kamp iduće godine. „Ono što takva deca pokušavaju je da diktiraju ponašanje roditelja i da ponovo steknu osećaj kontrole nad sopstvenim životima. Deca traže zaštitu svog doma u budućnosti.“

Šta roditelji mogu da učine?

Za decu koja se vrate iz kampa u dobrom raspoloženju, bitno je obratiti pažnju na njihovo samopouzdanje. „Takva deca se vraćaju kući i osećaju da su se u određenom smislu promenila“, kaže Mejer-Vartelsova, „pa je bitno da uočimo nove osobine koje su se kod njih pojavile.“
Ako povratak deteta kući sa sobom nosi ne samo gomilu veša za pranje već i negativna ponašanja, po njenim rečima, ključno je da roditelji shvate šta se u kampu desilo. Iako će neka deca dosta pričati o tome, neka će sve zadržati za sebe.

„Roditelji bi trebalo da zagrebu ispod površine, kako bi videli šta se deci zaista dešavalo u kampu, šta su interno doživljavali, a ne samo koje su nove veštine stekli“, kaže Mejer-Vartelsova. Ona navodi da je veoma bitno da roditelji ne zaborave da pažljivo slušaju decu i da prepoznaju negativna osećanja koja iskazuju, da bi deca imala osećaj da ih roditelji razumeju. Ako dete pokazuje znake anksioznosti koji traju nekoliko nedelja (kao što su problemi u snu, ćudljivost, gubitak apetita ili ako dete jednostavno ne liči na sebe), vreme je za savetovanje sa stručnim licem.

Dr Tompson savetuje roditelje da dobro slušaju dete koje nagovara roditelje da ga više ne šalju u kamp, ali da izbegnu obećanje „nikad više“. Dr Tompson kaže: „Roditelji najčešće popuste jer im je potrebna pauza. Kada jednom prihvatite, nema vraćanja. Možete reći 'Razmislićemo, popričaćemo o tome.'“
Dejna navodi da Bili kaže da ne želi da iduće godine ponovo ide u kamp. Generalno, on je to „odradio“ i nema potrebe ponovo da se bavi kampom. Međutim, ona kaže da će ga zasigurno ponovo poslati u kamp, kao i u dnevni kamp sa neurotipičnom decom. Međutim, za sada se drži one „videćemo“.

Izvor: Home From Camp: How to Help Your Kids With the Reentry
prevod: Lana