31 Aug 2015

Preopterećena deca – koliki je to problem?




Kako je krenula školska godina, supruga i ja smo u gužvi oko rasporeda vannastavnih aktivnosti naše dece, u kombinaciji sportskih treninga, časova muzike, domaćih zadataka i igranja. Ume to da bude komplikovano žongliranje za naše ćerke osnovke, imajući u vidu da su neki dani pretrpani, drugi logistički neizvodljivi, a neki opet skroz slobodni. Ipak, kada sve uporedim sa našim detinjstvom, šanse koje su njima na raspolaganju svake nedelje su neverovatne.

Postoji samo jedan problem: u kratkim crtama, uobičajena mudrost koja kola međ' roditeljima ovih dana tvrdi da je ono što radimo deci surovo, preterano i destruktivno po njihovu dugoročnu dobrobit. Već godinama je javlja konsenzus da roditelji sa jakom motivacijom i željom da upišu decu u elitne škole opterećuju svoju decu prevelikim brojem fudbalskih turnira, časova violine i časova kuvanja. Objavljena je omanja biblioteka knjiga sa naslovima koji glase „Preopterećeno dete“, „Dete pod pritiskom“, „Roditelji pod pritiskom, deca pod stresom“ i slično.

Proteklih godina se javlja suprotna struja. Naučnici objavljuju studije kojima dokazuju koristi od vannastavnih aktivnosti, bez obzira da li iste plaćaju škole ili roditelji, a javljaju se i zapanjujući članci sa naslovima u zoni „Mit o preopterećenom detetu“. Ipak, češće se viđaju naslovi koji glase „10 znakova da vam je dete prezauzeto“.

Ova poruka me je iznervirala. Kao prvo, i supruga i ja smo zaposleni, pa nemamo taj luksuz da možemo da pratimo slobodno vreme svoje dece non-stop. Sve te aktivnosti, iako umeju da budu skupe, nam daju duševni mir. Drugo, lako je reći da bi deca trebalo bez nadzora da šetaju krajem i da sama sebi smišljaju aktivnosti, ali mi živimo u 21. veku, a ne u romanu iz starih dana. Konačno, mi puštamo decu da se sama zabavljaju na duže periode, a to se završi rvanjem po podu, svađom ili zahtevima da koriste računar.

Kao tata koji radi od kuće, za mene to znači da često bivam uvučen u čitavu frku, pa poželim još sportskih treninga, ili još bolje – časova bontona, gde bi deca barem nešto naučila i imala priliku da se druže sa drugarima. Vannastavne aktivnosti kao sredstvo razvoja? Ponekad ih posmatramo kao dadilju sa užinom.


Dakle, šta je činiti zbunjenom roditelju? Obratio sam se vodećim zagovornicima teorije da su deca preopterećena i zatražio im savet.

Majkl Tompson, klinički psiholog i autor knjige „Dete pod pritiskom“ je pokušao da me smiri.

„Opšti princip kaže da postoji granica između izuzetno obogaćenog, zanimljivog detinjstva koje podstiče rast i detinjstva sa previše obaveza. Međutim, niko ne zna gde je ta granica.“

Po njegovim rečima, problem u suštini leži u roditeljima – naročito u onim veoma uspešnim, koji imaju visok stepen kontrole nad sopstvenim životima i koji pokušavaju da uspostave sličan stepen kontrole nad životima svoje dece. Ovo ih dovodi do toga da odluke o vannastavnim aktivnostima donose iz anksioznosti, umesto na osnovu dobrobiti deteta.

„Kada sam ja odrastao, govorilo se: pojedi sve sa tanjira, jer u Kini gladuju“, rekao je. „Sada se kaže: idi vežbaj svoj instrument, jer deca u Kini uče da sviraju violinu.“

Naročito kod dece u osnovačkom uzrastu, roditelji bi trebalo manje da brinu o neposrednom razvoju svoje dece, nasuprot njihovog opšteg blagostanja.

Pitao me je: „Da li dete dovoljno spava? Da li ima dovoljno vremana da uradi domaći?“

Alvin Rozenfeld, psihijatar za decu i omladinu i autor knjige „Preopterećeno dete“ se takođe distancira od tvrdnje da su vannastavne aktivnosti loše.

Po njegovim rečima: „Aktivnosti koje obogaćuju život su savršene. Takve aktivnosti predstavljaju značajan doprinos za dete. Problem je u tome što smo zaboravili kako da ih izbalansiramo sa odmorom i dokolicom.“

Pa otkud meni ideja da su okupljanja i sportski treninzi isuviše stresni? Dr Rozenfeld odgovara: „Gde me najčešće pogrešno citiraju? Ako biste pročitali sve što sam napisao, osnovna ideja je u tome da je sjajno imati računar, kao i softver, ali ako računar preopteretite softverom, pokvariće se.“

Rešenje ovog problema je, po njegovim rečima, obezbediti da dete ima dovoljno vremena bez aktivnosti, da roditelji imaju dovoljno vremena bez posla i da se obe strane skupe i kreiraju svoje aktivnosti.

„Provodite vreme bez konkretnog cilja. Time ćete deci reći da ih volite. A ako se voljeno dete suoči sa životnim nedaćama, problemi ga ne mogu poraziti.“

Sunija Lutar, profesor psihologije na Kolumbija univerzitetu, je sprovela detaljne studije o ulozi vannastavnih aktivnosti u životu deteta. Ona naglašava da sam broj aktivnosti ne predstavlja problem.

„Dobro je da deca imaju ispunjen raspored. Dobro je da se bave muzikom, sportom ili drugim stvarima koje odrasli organizuju i prate.“

Njeno istraživanje ukazuje da prednosti obuhvataju širok dijapazon iskustava van klupe, mogućnost razvoja veština i saradnju sa drugom decom. Imajući u vidu da škole retko kad obezbeđuju dobar program posle nastave, po njenim rečima „postoji i značajna prednost u odnosu na roditelje.“

Po rečima dr Lutar, problemi nastaju kada roditelji previše analiziraju rezultate svoje dece u tim aktivnostima.

„Fudbal se ne igra samo iz zabave, niti se lopta pika po sokaku – do drugog razreda dete mora da uđe u pomoćni tim. Samo u jednoj situaciji kažem da treba stati – kada dete kaže da rezultati definišu njegovo samopouzdanje: moji rezultati su moj pečat.“

Poli Jang-Ajzendrat, klinički psiholog i autor knjige „Zamka samopouzdanja“ je jedina osoba sa kojom sam razgovarao koja je rekla da previše aktivnosti može predstavljati problem. Ona je okrivila generaciju roditelja koji su isuviše zainteresovani za živote njihove dece, koji se drže svake reči, ispunjavaju svaku potrebu, čime projektuju sliku da su roditelji samo publika za dostignuća svoje dece.

Po njenim rečima, do 11. ili 12. godine, kada kod dece počinje razvoj samosvesti, aktivnosti predstavljaju rizik odstupanja od prirodnog razvoja.

„Do tada, sve te lekcije i časovi se svode na međusobno takmičenje roditelja. Deci u stvari treba vremena da se izležavaju, da se slobodno igraju, ili da provode vreme uz roditelje u istoj prostoriji, gde će biti 'sami i zajedno'.“

U prošlosti je ovo bilo moguće po njenim rečima „ne samo zato što je jedan od roditelja ostajao kući, već i zato što roditelji nisu gajili opsesivno interesovanje za živote svoje dece.“

U razmatranju različitih stanovišta ljudi sa kojima sam razgovarao, bio sam zapanjen time što je postojala jedna zajednička tema: trebalo bi manje da brinem o količini vremena koju deca provode na aktivnostima, a više o porukama koje im upućujem u vezi sa tim aktivnostima. Dakle, kako da roditelji obezbede da ne pređu tu granicu?

Prvo, utvrdite gde je izvor motivacije – u vama ili u detetu.

„Čujete li smeh?“, kaže dr Tompson. „Da li je dete radosno kada ga odvodite ili vraćate sa aktivnosti? Ili je zatvoreno i jedva se vuče?“

Drugo, pazite šta pričate. Dr Lutar kaže da bi roditelji morali da razumeju sopstvena osećanja, kako bi obezbedili da decu ne ubeđuju da je izuzetan učinak jedini bitan cilj. Kao opasne izjave navodi „Ups, opet nisi u prvoj postavi?“ ili „O bože, nisi izabran za takmičenje?“

„Ako vam je problem da u sebi pronađete ovu tendenciju, upitajte supružnika, rođaka ili drugu osobu od poverenja.“

Bez obzira koliko aktivnosti pripremite za decu, postarajte se da i u svom rasporedu ostavite malo vremena za njih.

Dr Rozenfild kaže: „Vaša deca moraju imati utisak da ima dovoljno vremena uz ugašen računar i mobilni telefon, kada želite da budete zajedno.“

Nije u pitanju samo kvalitet, već i kvantitet vremena.

On kaže: „Uvek citiram pesmu Bili Džoela: Nema potrebe za pametnim razgovorima, prihvatam te kakav jesi.“


Izvor: Overscheduled Children: How Big a Problem?
prevod: Lana