23 Oct 2015

Kako pregovarati sa tinejdžerom


Možemo da ne pregovaramo sa mlađom decom, ali šta je sa tinejdžerima?
Kako vi pregovarate sa svojom decom?
Meghan Leahy ima tri ćerke. Ima Diplomu engleskog jezika i srednjeg obrazovanja, magistrirala je u školi za savetovanje i sertifikovani je roditeljski savetnik.





Roditelj: Pročitala sam vašu nedavno objavljenu kolumnu o pregovaranju i impresionirali su me saveti.  I mi u kući imamo pregovarača. Problem je u tome što ima 15 godina i što ove dobre savete nismo dobili kada je bio mlađi. Imate li savete o tome kako se izboriti sa petnaestogodišnjim pregovaračem, koji je i dobar manipulator? Mali je sjajan u više sfera, ali i dalje voli da pregovara i ponekad (kada nas iscrpi) istera po svome. Izgleda da rad sa tinejdžerom zahteva drugačiji pristup u odnosu na sedmogodišnjaka. Imate li kakav savet? Čini mi se da sam probala dosta toga, ali da nisam našla optimalno rešenje. Stalno pregovaranje je naporno. (Naravno, predmet su, između ostalog, i video igre.)
Imate li sugestije?

Savetnik: Razumem vas u potpunosti. Kolumna je pogodila žicu kod mnogih roditelja.
Mnogi su mi pisali: „Da! Dosta više natezanja!“
Dosta roditelja je postavilo sledeća pitanja: „Šta je sa izborom? Šta je sa moći koju bi dete trebalo prirodno da ima? Da li bi roditelji trebalo da budu toliko preskriptivni?“
Konačno, dosta e-mail-ova je stiglo sa pitanjima koja se odnose na stariju decu. „Megan, mi smo davno prošli keks i gledanje TV-a. Moje dete pregovara oko vremena za video igre, kada može da uzme auto, ozbiljnih projekata za domaći, sve po spisku. Sa starijim detetom je drugačije.“
Hajde da razmotrimo.
Da li dete ima pravo na sopstvenu moć? Na donošenje sopstvenih odluka?
I da i ne.
Ovo je pitanje odnosa i vremena.
Kada se beba rodi, nema pregovora. Od obroka, preko odeće i pelena, sve se svodi na potrebe i njihovo zadovoljavanje. Tako funkcioniše odnos roditelja i deteta.
Kako dete sazreva i raste, raste i njegova sposobnost da odlučuje i da bira među različitim opcijama. Da, kao što svi roditelji znaju, mala deca često ne prave najbolje izbore. Priroda je odnos roditelja i deteta uredila tako da moramo reći „ne“. I to često.
Ovo donosi dosta frustracija, a upravo te frustracije – „Ne može, TV mora da bude ugašen“ – umeju da razljute dete, rasplaču ga i promene. Ta promena donosi rast i dovodi do adaptacije i sazrevanja. I tako život ide dalje.
To u suštini ide ovako: Nešto u svakodnevnom životu ne funkcioniše – možemo se prilagoditi odnosno prihvatiti činjenicu, onda dolazi promena, a rezultat je sazrevanje.
Pregovaranje sprečava proces sazrevanja.
Postoji vreme kada deci treba ponuditi izbor i dati im moć, ali to ne bi trebalo da bude u sred pregovora ili borbe za moći.
Vi kao roditelj odlučujete kada dete može dobiti manje ili više moći. Na vama je udluka kada vam izbor ne smeta. Ovo se ne dešava u sred bitke – u pitanju je proaktivna odluka, koju donosi roditelj.
Na primer, ako svako jutro vodite bitku oko toga šta će se jesti za doručak i vaše dete uvek želi da jede krekere ribice za doručak (što se meni desilo u kući jutros), jedno jutro ćete se probuditi i pitati: „Za doručak možeš dobiti žitarice – sa ili bez krekera sa strane. Šta si odlučio?“
Vidite šta se ovde desilo? Kao roditelj, znate da vas čekaju pregovori, pa razumno uzimate moć natrag u sopstvene ruke. Vi odlučujete kad i gde, a uz to malo i popuštate. Ali u sred bitke nema pregovora.
Kao što sam napisala u prethodnoj kolumni, ovo je bitno jer što više moći dete dobije, postaje sve nesigurnije. Zašto? Jer stvari ne stoje tako u prirodi. Deca nisu dovoljno mudra da drže uzde, pa njihov mozak paniči kada dobiju previše moći.
A šta je sa tinejdžerima? To je druga priča.
Ako tokom pregovora lupite rukom o sto i strogo kažete „ne“, najverovatnije ćete ozbiljno narušiti međusobni odnos. Dete će najverovatnije totalno odlepiti ili će početi da se krije ili da vas laže.
Opet, nije dete krivo što ste godinama držali uzde labavo. Odgovornost leži isključivo na vama, kao roditelju.
Ipak, budimo razumni.
Osnovno pravilo za svu decu, a naročito za tinejdžere, je održati međusobne odnose.
Mlađa deca mogu da podnesu više suza i prilagođavanja od roditelja – njihov mozak je prilagođen zdravoj količini zabrana, suza i negodovanja.
Međutim, mozak tinejdžera je drugačiji.
Ako ste 15 godina govorili „ne“, a zatim pod pritiskom „ma dobro“, ne možete odmah kreirati rigidne granice i očekivati da sve prođe kako treba.
Zastanite malo i pogledajte širu sliku. Pretpostavljam da će vam dete biti u kući barem još tri godine.
Napišite tri želje koje želite da se ostvare sa vašim detetom u tom periodu – šta god želite. Možda biste hteli da krenete zajedno na planinarenje. Možda želite da naučite više o njegovim video igrama. (Ozbiljno. Zabavne su!) Možda hoćete da dete nauči više o vašem nasleđu. Eventualno zajedničko putovanje?
Poenta je u tome što možete odabrati bitku ili zbližavanje, a zbližavanje je pravi put ka ovoj mladoj osobi.
Što više težite ka zbližavanju, otvaraju vam se male promene koje donose manje pregovaranja. Što bolji odnos imate, veće su šanse da možete reći nešto tipa „Primetila sam da igraš igre od 5 do 10 uveče. To deluje podosta. Šta misliš?“ Dopustite malo ping-ponga (koji nije pregovor, već više razgovor) i napravite plan koji oboje možete da prihvatite.
Što se tiče trenutnih pregovora, zaista možete stati na loptu. Možete odlučiti da ne odgovarate. Možete tinejdžeru dopustiti da digne buku, neće mu ništa biti. Samo vodite računa da vam ego i potreba da budete u pravu ne pomute razum. Kontrola je samo suprotna strana nemoći i podjednako je problematična. Samo ćete jedan problem zameniti drugim.
Dakle, svim roditeljima širom sveta, a naročito roditeljima tinejdžera: odnos na prvom mestu. Što je odnos prirodniji, manje ćete pregovora morati da vodite.
Srećno!

Izvor: How to negotiate with a teen
prevod: Lana