23 Oct 2015

Šta zaista udaljava žene od tehnologije


Ova tema me posebno interesuje i mnogo čitam o tome, sve u cilju da otkrijem zašto u Komp Kampu imamo sve manje devojčica. Verovali ili ne, prvih godina kampa bilo ih je mnogo više, a kamp traje od 2007. godine. Iz godine u godinu sve manji broj želi da se bavi programiranjem i to je čudno obzirom da tehnologija svakim danom sve više ulazi u sve pore našeg života, tako da me čak pomalo i zabrinjava da se sve manji broj devojčica interesuje za programiranje.
Ovo je jedini tekst od mnogih koje sam pročitala za koji mislim da daje dobar odgovor.
Prosudite sami.

CreditHanna Barczyk


Tehnološke kompanije su svesne da imaju problem sa rodnom i manjinskom situacijom u svojim redovima i konačno preduzimaju korake na njegovom rešavanju. Ali gde će naći nove zaposlene ako žene i pripadnici manjina retko studiraju računarstvo i tehničke nauke?

Pokušaj razumevanja zašto ljudi odlučuju da nešto ne urade ima iste šanse za uspeh kao pokušaj intervjuisanja vilenjaka koji žive u frižideru, ali izlaze tek kada se ugasi svetlo. Ljudi koji su već zaposleni u kompaniji vam mogu reći zbog čega su nezadovoljni. Međutim, takve izjave ne moraju nužno ukazati na faktore koji inicijalno sprečavaju žene i pripadnike manjina da studiraju računarstvo.

Kao žena koja je osnovne studije završila u oblasti fizike tokom 70-tih godina prošlog veka, ali je napustila tu oblast zbog manjka pripadnosti, dugo me je interesovala tema na koju se ovde fokusiram: žene u prirodnim naukama i matematici. Sa fascinacijom, mada ne i sa čuđenjem, sam saznala da danas mnoge mlade žene izbegavaju studije računarstva jer se i same plaše da se neće uklopiti.

Šta biste posavetovali žene koje žele karijeru u oblasti tehnologije i prirodnih nauka, ali se plaše da se „neće uklopiti“? Ili, ako ste student, kako vidite rodnu dinamiku na predavanjima?
Komentar na ovaj članak možete ostaviti na Facebook strani The Times Opinion .

Proteklih šest godina Sapna Čerijan, profesor psihologije na Univerzitetu u Vašingtonu, izučava zbog čega devojke u srednjoj školi mnogo ređe od dečaka biraju informatiku, polažu napredne kurseve u ovoj oblasti ili iskazuju interesovanje za računarstvo kao karijeru, i zašto studentkinje na koledžu četiri puta ređe od studenata biraju računarstvo ili tehničke nauke, iako imaju izuzetno dobre rezultate iz matematike.

Dr Čerijan je sa kolegama u više navrata utvrdila da učenice i studentkinje češće biraju informatiku ako učionica (virtuelna ili realna) nije ukrašena posterima „Ratova zvezda“, knjigama naučne fantastike, računarskim delovima i tehnološkim magazinima, već neutralnijom dekoracijom – posterima umetničkog i prirodnog karaktera, aparatima za kafu, biljkama i časopisima opšte tematike.

Istraživači su takođe utvrdili da su kulturološki stereotipi u vezi sa računarstvom imali veliki uticaj na želju mladih žena da pohađaju nastavu u ovoj oblasti. Od malih nogu, devojčice već imaju stereotipne predstave o informatičarima kao društveno izolovanim mladićima, čija je genijalnost rezultat genetike, a ne napornog rada. Imajući u vidu da je većina njih indoktrinirana da moraju biti ženstvene i skromne u vezi sa svojim sposobnostima, ali i odgojene uz pretpostavku da devojke nisu u suštini talentovane za prirodne nauke ili matematiku, jasno je zbog čega tako mali broj njih sebe vidi kao uspešne informatičare.

U drugom eksperimentu je dr Čerijan sa kolegama organizovala da studentkinje osnovnih studija porazgovaraju sa glumcem koji je igrao studenta računarstva. Kada je glumac nosio majicu sa natpisom „PROGRAMIRAM, DAKLE POSTOJIM“ i tvrdio da voli video-igre, studentkinje su iskazivale manje interesovanja za računarstvo nego kada je glumac nosio košulju i tvrdio da uživa u druženju sa prijateljima – čak i kada je glumac u majici bio žensko.

Takvi površni stereotipi mogu delovati smešno i zastarelo. Međutim, studije ukazuju da se imidž naučnika u javnosti nije promenio od 50-tih godina prošlog veka. I takvi stereotipi imaju osnov u stvarnosti. Svi su primetili da je samo jedan od osam dobitnika Nobelove nagrade za nauku ili medicinu ove godine bio ženskog roda.

Procenat žena koje studiraju računarstvo je od 80-tih godina prošlog veka opao. Dr Čerijan smatra da se ovaj trend delimično može pripisati porastu prikaza naučnika u pop-kulturi kao belaca ili azijata, muškaraca, štrebera kroz filmove i TV serije kao što su „Osveta šmokljana“ i „Teorija velikog praska“. Intenzivni fokus medija na startap kulturu i muške genijalce kao što su Stiv Džobs i Bil Gejts je takođe potencijalno inspirisao više muškaraca nego žena da se upuste u ovu oblast.

Muškarci nekad gunđaju da ako mlade žene dopuštaju da ih takvi nebulozni faktori odbijaju od karijere u oblasti fizike ili računarstva, to je njihov slobodan izbor, a ako su devojke dovoljno jake, ovi prenaduvani stereotipi i nelagodnosti ih neće u tome sprečiti.

Ipak se pitam koliko bi mladića odabralo da studira računarstvo ako bi mislili da će morati da kodiraju dok sede u ružičastoj kancelariji, ukrašenoj posterima serije „Seks i grad“, sa primercima Voga i Kosmopolitena koji leže na sve strane po trpezariji. U stvari, istraživanje dr Čerijan je dokazalo da mladići najčešće ne studiraju jezike iz istih razloga iz kojih devojke ne biraju računarstvo: zbog poređenja svog stava o samim sebi sa stereotipima o studentima jezika, na osnovu čega odlučuju da se neće uklopiti.

Sve se ovo uklapa sa mojim ličnim iskustvom. Iako sam se osećala udobnije u majici i farmerkama nego u suknji i na štiklama, nakon četiri godine studiranja fizike na Jejlu bila sam pod takvim pritiskom da se oblačim i ponašam kao muškarac da sam osetila veliku nelagodnost u odnosu na svoj identitet kao žena. Uživala sam da sama učim programiranje na novom IBM mejnfrejmu fakulteta. Pravo je čudo bilo kako kutije bušenih kartica mogu da proizvedu strane i strane štampane simulacije sudara k-mezona i protona.

Međutim, kada sam jedno leto radila kao programer u Ouk Ridž nacionalnoj laboratoriji u Tenesiju, osećala sam da ne pripadam muškom kolektivu jer nisam volela pivo, niti mi se sviđalo što me ismevaju zbog čitanja romana. A da ne pominjem što su me muškarci koji su kontrolisali pristup računaru terali da slušam salvu seksističkih zadirkivanja ako želim da dobijem šifru za taj dan, da bih pustila svoj program.

Uprkos svojoj strasti prema fizici, nisam osetila ono što dr Čerijan naziva „ambijentalnim osećajem pripadnosti“, te sam je napustila. Prema nalazima ovog novog istraživanja, devojke danas i dalje izbegavaju tehničke nauke jer se, kao i ja, plaše da se neće uklopiti.

Da bismo računarstvo približili ženama, možemo pomoći devojkama da promene stav o sebi i o tome šta se od njih očekuje. Takođe bismo mogli da diversifikujemo slike naučnika koji se pojavljuju po medijima, kao i dekor učionica i kancelarija u kojima će poželeti da uče odnosno da rade.

Kao što ukazuje dr Čerijan, stereotipi su samo delimično tačni i devojke koje pohađaju računarstvo ne gaje iste predrasude kao one koje svoje ideje razvijaju na osnovu popularne kulture.
Zato je izjava gradonačelnika Bila de Blazia da u narednih 10 godina sve državne škole u Gradu Njujorku moraju obezbediti barem osnovnu računarsku obuku veoma bitna. Svi učenici će imati mogućnost da samostalno utvrde da li im se ovaj posao sviđa.

Na nivou koledža, relativno jednostavne promene daju neverovatne efekte. Na koledžu Harvi Mad, strategije kreiranja zasebnih uvodnih predavanja za studente bez iskustva u programiranju i promena naziva predmeta („Uvod u Java programiranje“ postaje „Kreativni pristupi rešavanju naučnih i tehničkih problema primenom Python-a“) su donele povećanje učešća žena u računarskim programima sa 10 na 40 procenata za četiri godine.

Informatičari i inženjeri će projektovati budućnost u kojoj ćemo svi živeti. Potrebno je da žene i pripadnici manjina uživaju u ambijentalnom osećaju pripadnosti u ovim strukama, da bi budućnost koja se kreira bila lagodna za sve nas.

Izvor: What Really Keeps Women Out of Tech
prevod: Lana
Eileen Pollack is a professor of creative writing at the University of Michigan and the author of The Only Woman in the Room: Why Science Is Still a Boys’ Club


ISBN: 978-080704657-9
Publication Date: 9/15/2015
Size:6 x 9 Inches (US)
Price:  $25.95
Format: Cloth
Availability: In stock.
Qty: