29 Apr 2016

Šta možemo naučiti od dece o promenama i odrastanju

Izvor slike


Onog dana kada mi je najstarije dete završilo vrtić zapanjila sam sebe - briznula sam u plač u hodniku oblepljenom dečijim crtežima. Osetila sam instant nostalgiju. Vaspitačica koja je imala nešto stariju decu je zastala da me uteši. Sa setom mi je rekla da od tog trenutka vreme teče sve brže. Znala sam da će mi dete lepo preći u predškolsko, ali za sebe nisam bila sigurna.
To isto dete uskoro kreće u srednju školu. Istog je uzrasta kao osmaci sa kojima radim u osnovnoj školi. U poslednje vreme upoznajem roditelje koji osećaju opterećenje zbog prelaska u srednju školu. Kada pričamo o novootkrivenoj nezavisnosti njihovog deteta ili njegovoj potrebi za strukturom, navikla sam se da vidim i po koju suzu. Dok im pružam maramice, često mi se povere da su iznenađeni svojom emotivnom reakcijom, jer su ubeđeni da su takve slabosti prevazišli dok je dete još bilo beba.
Razumem ih. To je osećanje koje nas pogodi kad se najmanje nadamo. Kao kad naletimo na mamu iz grupe sa kojom se naše dete igralo kao beba. Ili trenutak kada shvatimo da naše dete ume da izbegne opasnost bez naše pomoći ili odjednom treba da se sagne da bi nas zagrlilo. Ili kad u podrumu nađemo omiljeni kostim Supermena našeg deteta.
Promena je teška. Kao roditeljima nam može delovati kao da stalno pripremamo decu za nove izazove koje život nosi. Kada prvi put prespava kod drugara, držimo telefon uz krevet. Šunjamo se oko školskog dvorišta da vidimo hoće li nam dete zaigrati “između četiri vatre”. Zadržavamo dah tokom školske predstave ako naprave dužu pauzu pre nego što izrecituju svoj tekst. Kada ih neko obori na fudbalskom terenu, potiskujemo nagon da poletimo ka njima. Ako ne budu primljeni u sportski tim, spremni smo da ih ohrabrimo, ali znamo da ih nemamo čime zaštititi od patnje. Naša sposobnost da ih zaštitimo bledi, ali želja se ne smanjuje.
Međutim, došla sam do saznanja da sam dugo gajila neispravne pretpostavke o svojoj ulozi roditelja, ali i školskog psihologa. Kada je u pitanju borba sa promenama, deca su najbolji učitelji. Njihov je posao da prolete kroz životne faze, a to najčešće rade bez pitanja i bez osvrtanja. Evo kako im to polazi za rukom.
Deca ne komplikuju stvari. Male su šanse da će deca previše razmišljati i prežvakavati neki scenario. Deca intuitivno razmotre varijable, ocene situaciju i donesu odluku. Nama njihovi izbori povremeno mogu delovati zbunjujuće, ali njihove metode eliminišu podosta napetosti.
Klinci za prioritet uzimaju sreću i jure za užitkom. Kao roditelji ne možemo razdvojiti odlučivanje od stvarnog života. Naše odluke moraju imati smisla - finansijski i logički. Međutim, dok prebiramo ideje, možemo naučiti nešto od naše dece. Možemo sebi makar postaviti jedno prosto pitanje koje naša deca sebi postavljaju: šta je to što će nas usrećiti?
Deca prihvataju promenu. Đaci četvrtaci znaju da ih čekaju viši razredi, a osmaci znaju da su na putu ka srednjoj školi. Alternativu nemaju. U stvarnosti, uprkos sopstvenoj potrebi da sve držimo pod kontrolom, ni mi nemamo opcije. Mogli bismo da elegantno prihvatimo promenu. Slično tome, ako imamo izbora ali nas strah koči, možemo da razmišljamo kao deca. Taj sledeći korak možemo definisati kao neizbežan i prosto ga prihvatiti.
Deca su svoja kud god da krenu. Drugim rečima, deca ne menjaju svoju ličnost u zavisnosti od situacije. Kao i deca, najbolje se osećamo kada prijateljima i kolegama predstavimo svoje pravo lice (u razumnim granicama). Kada nam iskrenost, neiskvarenost i otvorenost postanu rutina, veće su šanse da razvijemo pozitivne, nove odnose i činimo dobre izbore u karijeri.
Klince nije briga da li je voda hladna. Ako je u blizini bazen, skočiće u njega. Deca se lakše upuštaju u nešto novo. Iz raznih racionalnih i logičnih razloga često ignorišemo intuiciju. Slušamo razum, a ne srce. Ipak, duša nekad traži da se zaletimo u nepoznato.
Kada mi sin priča o polasku u srednju školu na jesen, osećam njegovo iščekivanje i spremnost. Gledam ga kako prikuplja informacije, donosi odluke i preuzima kontrolu. Moja roditeljska uloga se danas znatno razlikuje od situacije u onom hodniku, kada sam ga držala za ruku i plakala jer je završavao obdanište. Međutim, osećanja su slična. Tokom susreta sa roditeljima, poznata mešavina optimizma, sentimentalnosti, ponosa i protektivnosti isplivava na samu površinu. Mislim da nije moguće naučiti kako se upravlja nesigurnošću, kako se zatvaraju poglavlja u životima naše dece, kao ni u našim životima. Međutim, možemo se kao deca pouzdati u jednu neverovatno prostu veštinu borbe. Možemo prosto načiniti sledeći korak.
Autor: Phyllis L. Fagell
Phyllis L. Fagell je licencirani klinički stručni psiholog u okviru Chrysalis Group-a i školski psiholog u Betezdi. Tviter: @pfagell.
Izvor: What children can teach us about change, growing up