18 Jul 2017

Kada su deca u kampu, roditelji dobijaju odmor bez osećaja krivice


Kada deca nisu kući, mnogi roditelji se počaste užitcima za odrasle. 

Sada kada je čitava porodica ponovo kući, G-din Miloš kaže „razvoženje dece je najteže ponovo usvojiti“, jer njegove sinove od 13 i 10 godina i njihove drugare treba odvesti i dovesti sa tri aktivnosti svake nedelje. Ipak, „bilo je zabavno porediti priče“ o avanturama koje smo svi doživeli ovog lete, kaže G-din Miloš, profesor istorije u srednjoj školi.


Ubrzo nakon što su Miloš i Andreja poslali sinove u kamp ovog leta, par se upustio u sopstvenu avanturu. Proveli su četiri dana u luksuznoj planinskoj kolibi, bez televizora, satova ili telefona. Svako jutro nakon joge bi se odvezli do udaljenih predela gde su planinarili, vozili biciklove ili se šetali do samih planinskih vrhova. Uveče su uživali u vinu i večeri sa još desetak drugih parova.
„Bili smo k'o mala deca u kampu“, kaže Andreja Ć., četrdesetšestogodišnji pedijatrijski ortopedski hirurg.
Po podacima udruženja kampova, upravo se iz kampova sa noćenjem vratilo stotine dece u kući. Mnogi parovi su se počastili putovanjima na kojima bi deca zevala od dosade, iznenadnim izlascima na večere i drugim aktivnostima kojih se sećaju iz bezbrižnih dana pre razvoženja dece, pripreme obroka i sprovođenja pravila o korišćenju računara. Vreme provedeno bez dece ne mora izazvati tugu koju nosi prazno gnedzdo jer će krajem leta porodica ponovo biti na okupu.

Kada deca nisu kući, roditelji imaju više vremena i manji osećaj krivice kada ugađaju sebi, kaže direktor kampa. Po njegovoj proceni, oko trećine roditelja kampera odlazi na putovanja, a deca, koja su i sama u gužvi „to ne primećuju i ne vide“. Po njegovim rečima, kamp od roditelja traži da ostave kontaktne informacije za hitne slučajeve.
Vesna B. kaže da je prvi odlazak njenih sinova, Pavla i Petra, u Komp Kamp na 14 dana bio teži nego što je očekivala. „Bila sam pomalo tugaljiva, da je bilo za ne poverovati“, kaže ova 44-godišnja majka, psiholog i web dizajner iz Novog Sada.
Međutim, koji dan kasnije je G-đa Vesna sa suprugom Slobodanom našla je osobu koja će čuvati pse, spakovala torbe i krenuli su na krstarenje Sredozemljem uz nekoliko noćenja u obližnjim ostrvskim mestima. „Bio je to prvi put nakon 12 godina da odemo negde i setili smo se: 'O, pa ti se meni sviđaš, takav kakav si“, kaže ona.
Vreme koje su proveli jedni bez drugih je naučilo članove porodice da cene jedni druge, kaže G-đa Vesna. „Ljubazniji smo međusobno.“
Bitno je da roditelji imaju slobodno vreme bez ometanja kao par, bez napetog iščekivanja povratka dece, kaže psiholog Majkl Tompson, autor knjige „Željan kuće, a srećan: Kako vreme podalje od roditelja može pomoći u razvoju deteta“. „Ako čitavo vreme provedete brinući o tome da li vam se dete lepo provelo u kampu, nećete iskoristiti šansu da obnovite svoju vezu“, kaže dr Tompson.
„U pitanju je mini-verzija praznog gnezda“, kaže bračni savetnik. Što se roditelja tiče, „definitivno će doći do ojačavanja veze, ili će se zaista pokazati da ne funkcionišete kao par.“
Većina roditelja na prvu loptu nakon odlaska dece u kamp nameravaju da se posvete kućnim poslovima, kao što je pospremanje ormara – kaže Violeta M. Imajući u vidu da pojedini elitni kampovi sa noćenjem koštaju preko 600 ili 700 eura po detetu za 14 dana, roditelji možda neće moći sebi da priušte putovanje. G-đa Violeta, koja živi u Americi, poreklom je iz Srbije i dolazi tokom leta u svoj rodni grad Begrad, kaže da sve roditelje savetuje da sebi organizuju „odmor kod kuće“, da ugađaju sebi ili da pođu na kraća putovanja.



Miroslav S., zaposlen na univerzitetu u Novom Sadu, kaže da je uštedeo tako što je svoja dva sina od 11 i 13 godina poslao u kamp prošlog leta, što ga je ukupno koštalo 1200 eura. Ovaj pedesetogodišnjak kaže da je sa svojom životnom partnerkom, Andjelkom, imao „malo vremena samo za odrasle“. Otišli su kolima do obale jezera u Beloj Crkvi, u posetu prijateljima. Po povratku su išli na izlete po Fruškoj gori, bez potrebe da odgovaraju na pitanja tipa „a gde imaju da se kupe grickalice?“
Gledanje TV programa do kasno u noć je bilo pravi užitak za Draganu Ć. staru 41 godinu, čija je dvanaestogodišnja ćerka provela dve smene po 14 dana u Komp Kampu. G-đa Dragana, lekar, kaže da je sebi priuštila čitanje knjiga, bez zapitkivanja ćerke da li će ići na sladoled ili u bioskop.
Jasna V, stara 39 godina, kaže da je sa suprugom izlazila skoro svako veče kada su svoju desetogodišnju ćerku poslali u kamp na nedelju dana. Pravi luksuz je bilo dovoljno vremena za sređivanje pre izlaska – šminkanje, uklapanje nakita i izbor salonki, kaže ova pravna savetnica. „U neku ruku, činilo mi se kao da se ponovo zabavljam sa suprugom“, kaže ona.
G-din Ivanović, profesor na fakultetu, se priseća slobode koju su on i G-đa Ivanović imali da spavaju do kasno. Jedno veče je par napunio đakuzi– po prvi put otkad su se uselili u kuću. „Nismo morali da brinemo hoće li nam neko uleteti, pa smo oko kade postavili sveće i natočili vino“, kaže G-din Ivanović, kome đakuzi inače služi za kupanje psa. „Sve je izgledalo kao scene romantike koje možete videti na TV-u.“
Eto razloga da pošaljete decu u Komp Kamp :) https://compcamp.net


16 Jul 2017

10 poruka za kampera koji je željan kuće


Deca često osete želju za kućom u kampu – osećanja se najčešće probude u neaktivnim periodima, kao što su obroci, odmor ili pred spavanje. Dok učestvuju u aktivnostima koje im zaokupljaju misli, većina dece se oseća dobro i kaže da zabava u kampu svojski potiskuje bilo kakvu tugu.
Komp Kamper 2017. posle 3.dana poželeo je skoro da ide kući... na kraju smene od 14. dana, registrovao se i za sledeću smenu i došao ponovo na još 14 dana. #sjajan primer  

Želja za kućom je normalna pojava i svakako nije razlog za stid ili strah. Deci treba otvoreno reći da su njihova osećanja u redu, da bi bila spremna da razgovaraju o svojoj želji za kućom. Nasuprot nekih pretpostavki, razgovor o osećanjima ne pogoršava stanje. Upravo suprotno, za većinu dece je učenje kako da razgovaraju o  teškim emocijama (među kojima je i želja za kućom) bitna društvena veština koja povećava njihovo blagostanje.
Najvećim delom, deca koja dođu u letnji kamp uspeju da se prilagode u roku od par dana i prevaziđu čak i intenzivno tužna osećanja želje za kućom. Međutim, ima i kampera kod kojih je želja za kućom mnogo jača, a nelagodnost traje duže. Kod takve dece roditeljima često može biti veoma teško da odaberu pravi put. Kada vas dete moli da ga pustite da se vrati kući, veoma je teško ne uskočiti u auto da ga spasite bede. Ipak, ne mislim da je to najbolji izbor (osim ako dete ima ozbiljne mentalne probleme).
Želja za kućom je stvarna i može prouzrokovati ozbiljno emotivno opterećenje. Neka deca postanu toliko emotivno opterećena, da često plaču, žele da stalno pričaju o svojoj želji za kućom, osećaju fizičke simptome kao što su stomačni problemi ili glavobolja i mole da idu kući. Ako je vaše dete kamper sa ogromnom željom za kućom, saznaćete za to – direktno od deteta ili od nekoga iz kampa.
Neki roditelji – a naročito oni koji poznaju podložnost svog deteta anksioznosti uopšte ili separacionoj anksioznosti – predviđaju da će za njihovo dete prilagođavanje letnjem kampu biti teško, pa unapred obaveste kamp o tome. Obaveštavanje savetnika i direktora u kampu je svakako dobra ideja.
Neposredan razgovor o želji za kućom je svakako najbolja ideja. Tokom porodičnih priprema pre kampa, obaveštavamo roditelje i decu da je želja za kućom normalna i očekivana. Prvog dana u kampu takođe kažemo deci sa kim mogu da razgovaraju i šta da rade ako su tužna. Deci koristi kada znaju da je razgovor o želji za kućom poželjan, a naročito starijoj deci koja bi se inače stidela ovakvih osećanja i ne bi želela da bilo ko čuje šta se dešava.
Pre nego što decu pogode emocije, poželjno je pružiti im strategije za borbu sa željom za kućom. Umesto da deca čekaju dok emocije postanu intenzivne, poželjno je da deca unapred razmisle o „alatima“ koji bi mogli da im pomognu da se izbore sa teškim osećanjima.
Roditelji mogu da podele ideje za borbu sa željom za kućom i da razmisle koje bi imale najviše efekta pre nego što dete ode u kamp. Dobro pitanje za otvaranje ove diskusije može biti: „Šta misliš da bi ti najviše pomoglo ako ti zafali kuća?“
U početku je poželjno pustiti decu da sama daju ideje, a zatim roditelji mogu da ponude druge strategije, kao što su društvene igre, čitanje, pisanje dnevnika i učešće u kamperskim aktivnostima.
Neki roditelji se začude kad od svog kampera dobiju pismo puno želje za kućom sa molbama za povratak, jer nisu predvideli probleme u prilagođavanju na boravak daleko od kuće. Ponekad se ova osećanja prikradu kampeirma povratnicima, koji ih tokom prvog leta nisu osećali, a i ne očekuju ih kao kamperi – veterani. Ove nove emocije mogu biti posledica hormonskih promena, problema u kući ili drugih faktora.
Sećam se da mi je mama jednog iskusnog kampera pričala kako je, uprkos višegodišnjem iskustvu u kampu, za njeno dete jednomesečni boravak u inostranstvu bio izuzetno težak. Dugi i plačni razgovori o očajnom iskustvu sa teškom cimerkom su prouzrokovali raniji odlazak iz kampa. Kada se ova kamperka vratila u svoj „uobičajeni“ kamp idućeg leta, nije više imala svoju staru sigurnost u sposobnost da uspešno boravi van kuće. Loše iskustvo i raniji povratak iz kampa u inostranstvu su poljuljali njeno poverenje u svoju sposobnost da bude samostalna, uprkos uspešnim iskustvima tokom proteklih godina.
Tokom 30 godina u kampu sam savetovala mnoge tužne kampere i uznemirene roditelje. Neki od njih su ranije odlazili iz kampa, ali je većina ostajala i uspevala da prebrodi želju za kućom, pa im je do trećeg ili četvrtog dana u kampu bivalo mnogo bolje. Težina želje za kućom je bila ista kod svih – jedina razlika među onima koji su odlazili i onima koji su ostajali je bila u načinu na koji su se roditelji ponašali spram njihove želje za kućom.
Evo nekoliko pozitivnih poruka koje su roditelji davali (u pismima, elektronskoj pošti ili telefonom) koje su pomogle deci da prebrode želju za kućom:
1.     Tvoja osećanja su normalna.
2.     Iako misliš da ne možeš, ja znam da ćeš uspeti. Imam poverenja u tebe, znam da ćeš se izboriti sa ovim izazovom i da će ti u kampu biti sjajno.
3.     Znam da se sada osećaš loše i žao mi je što ti ovo teško pada.
4.     Neću doći ranije po tebe. Ostaješ u kampu.
5.     Kod kuće se ne dešava ništa zabavno. U stvari, dosadno je. Kamp je mnogo bolje mesto za tebe ove nedelje jer... imamo dezinsekciju u kući, ja idem na poslovnu konferenciju, bacila sam se na sređivanje ormara. Jedva čekam da mi pričaš o zabavnim aktivnostima u kampu!
6.     Kada se prilagodiš kampu, dani će prolaziti mnogo brže. Znam da prvi dani nikako da prođu.
7.     Što više učestvuješ i posvetiš se aktivnostima, bolje ćeš se osećati.
8.     Kada prevaziđeš želju za kućom, imaćeš više samopouzdanja za buduće avanture daleko od kuće.
9.     Iako ti je sada teško, znam da zahvaljujući iskustvu u kampu odrastaš i sazrevaš.
10.  Zaista sam ponosna na tebe.
U našem kampu telefonski pozivi nisu dozvoljeni, ali znam da u mnogim kampovima kamperi zovu roditelje, plaču i preklinju za spas. Roditelju je teško da podnese navalu jakih, negativnih emocija deteta. Preporučujem vam da ograničite telefonske pozive (ako su uopšte dozvoljeni), tako da dete ne provodi dane razmišljajući o sledećem razgovoru sa vama. Iz mog iskustva, detetu bude gore nakon što čuje glas roditelja. Ako od svog kampera dobijate tužne poruke i pozive, preporučujem vam da kontaktirate upravu kampa, koja će vašem detetu pružiti emotivnu podršku i savete.
Jedna od kamperki sa najvećom željom za kućom sa kojom sam radila mi je kroz suze tokom prvih dana u kampu rekla da „ne može da izdrži“ do kraja i da naprosto nije „kamperski tip“. Stalno je govorila meni i roditeljima da „nije spremna“ za kampersko iskustvo. Međutim, roditelji su joj jasno rekli da, iako im je žao što se tako oseća, neće doći ranije po nju.
Nekoliko dana nakon što su joj roditelji napisali da ne može da se vrati ranije, napisala im je pismo u kome je stajalo: „Super-tužna pisma su deo prošlosti.“
Dve nedelje kasnije se vratila kući na kraju smene, a njena mama mi je javila: „Samo sam želela da vam uputim veliku zahvalnost na tome što ste pomogli mojoj ćerki da prebrodi teške periode u kampu. Kada je izašla iz autobusa, bila je presrećna i ponosna na sebe i definitivno želi u kamp i idućeg leta! Ovo je ogromna i dugo iščekivana pobeda za nju! Zahvalni smo vama i osoblju kampa na podršci koju ste pružili našoj ćerki da ostvari svoj potencijal.“
Vratila se kući „neverovatno drugačija“, po rečima njene mame. Kamp „ju je usrećio“ i „ide po kući, peva kamperske pesme“, a ponaša se „mnogo blesavije“.
Ova kamperka, koja je u početku bila jedan od kampera kome je najviše nedostajala kuća sa kojim sam ikad radila, se ove godine po treći put vraća u kamp! Njeni roditelji su doneli ispravnu odluku da ne prekrše svoje pravilo „ne dolazim po tebe“ i da zadrže poverenje da će njihova ćerka uspeti da se izbori sa izazovom boravka van kuće.
Ovakva priča, gde ekstreman emotivni stres potiskuje radost zbog ispunjenog izazova boravka u kampu, se ponavlja iz godine u godinu.
Sa druge strane spektra, razgovarala sam sa roditeljima koji su dolazili ranije po decu, ali kada bi videli šta njihov kamper propušta, zažalili bi što su detetu ostavili opciju povratka kući.
Nadam se da se nećete suočiti sa takvim izazovom ovog leta, ali i ako do toga dođe, birajte kamp!

Želim vam radostan dan!

14 Jul 2017