31 Oct 2017

Kako da roditelji i škola uče tinejdžere o ljubavi – šest načina



Četrnaestogodišnja Melisa je raskinula sa dečkom i nije razumela zašto je izgubio interesovanje za nju. U to vreme sam bila školski psiholog i u suzama me je upitala gde je pogrešila. Da li mu je slala previše poruka? Da li ga je postidela kada mu je ukrasila školski ormarić?
Bez obzira da li učenici viših razreda imaju simpatiju ili pokušavaju da se izbore sa razvodom roditelja, pitanja o vezama su česta tema. Kako znate da li se nekome sviđate? Ako dečko planira da raskine, da li treba prvi da raskinete?

Odrasla sam na romantičnim komedijama kao što je „Šesnaest svećica“ u kojoj zaljubljena devojka odlazi u zalazak sunca sa starijim momkom (koji jedva da zna kako se zove). Upijala sam iskrivljenu verziju romantike koja je bila ukorenjena u ideji da trajna ljubav nastaje praktično odmah. Bila sam iznenađena kada sam shvatila da ljubav najčešće postepeno izrasta iz prijateljstva.
Uticaji medija su danas možda drugačiji, ali sa sličnim rezultatima. Ako ne učimo decu o ljubavi, to će učiniti spoljni svet. Ričard Vajsburd, dečiji psiholog sa Harvarda i autor knjige „Roditelji kakvi bi trebalo da budemo“ poziva odrasle da uče decu kako da grade trajne veze sa obostranim poštovanjem. „Provodimo dosta vremena pripremajući ljude za rad, ali ne radimo ništa da ih pripremimo za ljubav. Stvorili smo vakuum koji popunjavaju TV, film i video, koji donose obilje nezrelih ideja o ljubavi.“

Kada deca uče o izgradnji zdravih odnosa, uticaj je sveprisutan. Beki Sajpos, predsednica Character.org-a i bivša nastavnica napominje da mladi koji umeju da se snađu na međuljudskom minskom polju imaju veći stepen učešća i produktivnosti u školi i životu. Ipak, ne postoji plan i program za učenje dece o ljubavi. Sajposova kaže „Ljubav je vrhunac prepoznavanja vrednosti druge osobe“.

Ljubav je teška, amorfna tema, koja zahteva senzitivnost, ali rešenje nije u tome da se u potpunosti izbegava. Nudimo vam šest načina na koje roditelji i nastavnici mogu da primene decu za romantične veze.

Dajte im sve što imate. Odrasli često znaju dosta o ljubavi, ali im fali pouzdanje u svoju sposobnost da savetuju decu. Vajsburd kaže: „Moramo da primenimo suptilnost, nežnost i da se fokusiramo na ono što je potrebno da bi se sa nekim izgradio dobar odnos.“
Najlakše je biti uzor zdrave veze kada ste u vezi, ali roditelji mogu i da koriste ono što su naučili iz dobrih i loših iskustava. Bez obzira da li ste razvedeni ili u braku sa svojom prvom ljubavlju, ili ste redovno birali pogrešne partnere, svako može ponuditi korisnu perspektivu. Porodice i veze mogu biti u različitim oblicima.

Pričajte sa njima, a ne njima. Dajte deci informacije na način koji poštuje njihovu inteligenciju, navodi Kenet Ginsberg, specijalista adolescentske medicine u Dečijoj bolnici u Filadelfiji i autor knjige „Podizanje uspešne dece“. Deca prelaze sa konkretnog na apstraktno razmišljanje, pa lekcije nisu od koristi. Kada odrasli aktivno diskutuju sa decom, deca će prihvatiti zaključke i manje su šanse da se pobune protiv sadržaja.

Nađite vremena za značajne razgovore i recite deci kako ste se zaljubili u svog partnera. Kojim osobinama partnera se divite? Pitajte decu šta za njih znači ljubav. Tomas Likona, razvojni psiholog i profesor u penziji na univerzitetu SUNY u Kortlandu predlaže da zajedno čitate članke sa savetima za veze. Pre nego što pročitate odgovor, pitajte decu da daju savet.
Razgovori su najefektivniji kada odrasli tretiraju decu kao eksperte za sopstvene živote. „Svakako možete imati pravila i podizati decu tako da budu sigurna, zdrava i moralna, a da roditeljstvu pristupate uz obostrano poštovanje.“ Kada su odrasli saosećajni i izbegavaju predrasude, predstavljaju uzor dobrih veština komunikacije. Time se takođe povećava šansa da deca požele da sa njima podele detalje iz svojih veza. Ginsberg kaže da su reči roditelja manje značajne od njihovih dela.

Počnite da učite decu o prijateljstvu. Prijateljstvo je dobra vežba za ljubav. Slično ljubavi, prijateljstvo zahteva nežnost, empatiju i razmatranje tuđe perspektive. Razgovarajte o izboru prijatelja, obuhvatite i teme kao što su pouzdanost i velikodušnost. Deca će prihvatiti dosta ideja o ljubavi kroz interakcije sa vršnjacima. Roditelji decu mogu da nauče o etičkim međusobnim obavezama postavljanjem hipotetičkih pitanja: Šta bi uradili ako bi njihova najbolja drugarica varala dečka? Da li je u redu da se maturant zabavlja sa prvakom?

Ne ignorišite spoljne uticaje. Mediji mogu imati ključni uticaj, ali ga odrasli mogu iskoristiti na pravi način. Ako gledate emisije i filmove sa decom, možete razmatrati pitanja veza bez ulaska u lične vode, kaže Ginsberg. Roditelji mogu razgovarati o ljubavi i poštovanju kada naiđe pesma koja sadrži seksističke ili mizogine stihove.
Medijska pismenost je značajna veština. Likona poznaje nastavnika koji daje učenicima da gledaju sitkom i beleže broj uvreda. Posle toga, deca diskutuju o načinu na koji interakcije utiču na odnose likova. Institut Dibl, koji pomaže tinejdžerima da razviju zdrave veštine međuljudskih odnosa, nudi roditeljima namenska pitanja kojima se podstiče kritičko razmišljanje o većem broju popularnih tinejdžerskih filmova.

Razgovor o seksu je bitan, ali ne i jedini. Kada roditelji „razgovaraju“, po rečima Ginsberga, razgovor se svodi na nauku, a ne na zdravo funkcionisanje. Roditelji mogu da objasne da je seks čin, šta ga razdvaja od osećanja, i da je čisto fizički akt. „Vođenje ljubavi može podrazumevati i seks uz pojačani utisak“, napominje on, „ali se može desiti samo u vezi sa poverenjem i obostranim poštovanjem“.
Zdrava seksualnost nastaje kada se oseti bliskost sa nekim. „Divna stvar u razgovoru o ljubavi na ovaj način je to što daje deci dozvolu da se veoma dugo osećaju seksualno pre nego što im seks padne na pamet. Mogu se osećati odraslim već ako se drže za ruke ili ako primete nekog na drugom kraju prostorije.“

Kada se fokusiramo samo na mehaniku seksa, ne pripremamo decu za emocionalne rizike. „Moramo naučiti decu da ih neizbežno čekaju usponi i padovi i neumitno tugovanje dok ne nađu pravu osobu“, navodi Ginsberg i dodaje da iako se u školama možda pokrivaju aspekti seksualnog obrazovanja, roditelji moraju kod kuće da razgovaraju o integritetu, reciprocitetu i iskrenosti.
Takođe je neophodno da deca razumeju da jaka hemija ne znači nužno dobar odnos. Ljubav ima mnogo više nijansi.

Škole igraju značajnu ulogu. „Potrebno je da zaista namenski učimo decu o elementima veza gde god nastavni plan i program za to pruža priliku“, kaže Džuli Frugo, direktor Prve škole u Sent Luisu. U tom smislu, predavači moraju razvijati empatiju i opustiti se u vezi sa temom. „Pomažemo nastavnicima da razumeju šta se dešava sa ovim uzrastom u kognitivnom, socijalnom i emotivnom smislu, kako bi razvili autentične odnose od poverenja sa decom. Da, možda su u pitanju dvanaestogodišnjakinje koje raskidaju sa momcima, ali je to za njih prava tuga u trenutku.“
Škola Frugoove nudi zasebne izborne predmete za dečake i devojčice koji se detaljnije bave vezama od uobičajenog skesualnog obrazovanja. Školski psiholog radi sa devojčicama, tako da učenice razgovaraju o tome kako se izboriti sa dečkom koji ih kontroliše i zahteva da se viđaju kada bi one želele da rade nešto drugo. Muškarac iz uprave drži ovaj predmet za dečake, u kome se na sličan način bavi vezama.

Istorija i književnost takođe pružaju priliku za učenje o ljubavi. „Kada predajem Romea i Juliju“, kaže Sipos, „dajem učenicima da pročitaju scenu i da ponude drugi scenario u kome bi se postigao bolji rezultat.“

Prošle godine me je jedno jutro suprug gledao kako se čeličim pred težak dan na poslu. Kada sam se vratila kući, trebalo mu je oko tri sekunde da proceni koliko sam bila loše i da smisli šta mi treba. To je bilo pravo čitanje misli, koje ne bi bilo moguće u vreme kada smo kao tinejdžeri počeli da se zabavljamo. Ne postoje reči kojima se može opisati takva promena odnosa. U našoj kulturi samo jedna reč, ljubav, opisuje takav kontinuum emocionalnih stanja i iskustava.
Vajsburd smatra da je ovo konfuzno i da ograničava. „Kada sam na dan venčanja rekao supruzi da je volim, to je imalo drugačije značenje nego što ima danas. Možda se ne radujem glasno svakom sledećem danu, ali je svaki božanstven na tih način.“
Ako želimo da naša deca potpuno uživaju u ovom daru, moramo da ih naučimo kako da načine ove prve, radosne korake ka ljubavi.


Izvor: Six ways parents and schools can teach teens about love

30 Oct 2017

Povratak iz kampa: Kako da pomognete deci da se uhodaju




Kako da pomognete deci da se uhodaju


Kao roditelji, provodimo više meseci pripremajući decu za kamp sa noćenjem – od pronalaženja pravog kampa, do izbora preslikača i markera za obeležavanje svih stvari koje idu u kofer. Predviđamo dobra i loša iskustva u kampu, od sticanja novih drugara i učenja novih veština, do želje za kućom i crvenila očiju.

Ono što mame i tate retko kad predvide je činjenica da je povratak kući podjednako značajan prelazni period kao i odlazak u kamp.

Imajući u vidu da se većina kampera u prethodnih nekoliko nedelja vratila kući, poželjno je napomenuti da iako su mnogi uživali u slobodi i lako se vraćaju u redovne tokove, ostali se neće tako lako uhodati.

Dr Majkl G. Tompson, psiholog i autor knjige „Željan kuće, a srećan“ kaže da povratak dece kući potpada u jednu od tri grupe. „Mislim da se većina po povratku kući oseća prilično zadovoljno, odraslije i ponosno na sebe.“ Ova deca pokušavaju da pokažu svoju novootkrivenu zrelost, nezavisnost i samostalnost, spremaju svoju sobu ili organizuju svoj dan ili obavljaju kućne poslove, slično kao i u kampu.

Deca iz prve grupe su verovatno naučila korisne veštine ili su prevazišla strah od insekata, ali je još bitnije da su „osvojila značajan deo razvoja. Opstala su bez roditelja“, kaže Karolin Mejer-Vartels, psihoterapeut sa Menhetna koji je radila sa porodicama u vezi sa problemima koji nastaju nakon kampa. Čak imaju mogućnost da se poigraju sa novim personama: možda su u kampu bili komedijaši, ili ozbiljni. Uz to, kaže ona, „postoji čitava nova grupa drugara i odraslih u koje imaju poverenje.

Međutim, dr Tompson kaže da novootkrivena pažljivost dece obično nije dugog daha.
Generalno, zrela ponašanja nestaju i deca se vraćaju na staro u kućnom kontekstu. „Mama vas je poznavala kada ste bili mali i potrebiti. Njeno prisustvo u vama budi ta osećanja.“

„Najčešće nastane kratak medeni mesec, a zatim i manji pad“, slaže se Mejer-Vartelsova. „U kampu ima dosta pravila, ali i zabave; nikada niste sami, a grupa zajednički obavlja razne zadatke, ili ima neke obaveze, na primer obavezna jutarnja gimnastika. A onda se dete vrati kući, a porodični život donosi drugačija pravila i očekivanja.“

Ovo može otvoriti nove igre moći – pa čak i neumesne odgovore. „Sa drugarima razgovarate sasvim drugačije nego sa roditeljima.“

Deca željna kampa

Dr Tompson opisuje drugu grupu kao decu koja se vrate kući i osećaju veliku „želju za kampom“ tokom nekoliko dana. Nedostaju im drugari, nezavisnost i rutina u kampu, „bauljaju po kući, mestu na kome ne žele da budu.“ Ovo često vređa roditelje. „Njima je veoma drago što su se deca lepo provela u kampu, ali su donekle zbunjeni što tako glasno pričaju o tome“. On poziva roditelje da sačekaju malo i da ne primaju stvari k srcu: ovakva nesrećna tranzicija traje svega dva do četiri dana.

Uz tugu na kraju kampa može ići i shvatanje da se leto bliži kraju i da je početak školske godine iza ćoška. A ako se dete vrati kući u stresnu porodičnu situaciju, i to će se pokazati.

Veoma se često dešava da deca željna kuće budu opsednuta održavanjem prijateljstava iz kampa, da provode dosta vremena onlajn postavljajući fotografije, ćaskajući i pričajući preko Skajpa, WhatsApp ili Fb Messengera. Ovo nije nužno loša stvar; tehnologija može biti blagoslov za decu koja nemaju (puno) drugara kući. U kampu su ostvarili jake veze, možda po prvi put. Roditelji mogu da pokušaju da organizuju viđanja i okupljanja, ali kada udaljenost sprečava tako nešto, veb može biti sjajno rešenje.

Glasna manjina: nesrećni kamperi

Na žalost, postoji i mali procenat dece koja su imala negativna iskustva u kampu – od toga da nisu izgradila prijateljstva, do ozbiljne želje za kućom. Ako je želja za kućom bila deo problema, po rečima Mejer-Vartelsove, mlađa deca mogu biti osetljiva i doživeti delimičnu regresiju po povratku kući, tako da ne puštaju mamu iz vida. Ljutnja može navesti stariju decu da ne govore sa roditeljima.

Dr Tompson kaže da ova treća grupa može obuhvatati veliki broj dece sa posebnim potrebama. Za decu sa anksioznim poremećajima kao što je OCD je „kamp samo psihološki trening“. Ova deca se mogu lepo provesti, ali mogu misliti „mama, stavila si me u tešku situaciju“, pa poželeti da vam naplate.

Svi se rastopimo uz ljude koji nas vole. „To je regresivni zov doma. Dakle, vaš četrnaestogodišnjak može dobro da funkcioniše van kuće, ali da uz mamu stalno kuka. Može se lepo provesti u kampu, ali pričati o tome kao o najdubljim krugovima pakla.“

Dejna, majka desetogodišnjaka sa blagim oblikom autizma, kaže da se njen sin Bili lepo proveo u kampu za decu sa posebnim potrebama. „Slike sa sajta ne lažu. To je Bilijev pravi osmeh!“ Dečak je potvrdio roditeljima da mu je u kampu bilo super.

Međutim, po povratku sa letovanja posle kampa, Dejna je primetila da je Bilijev „fitilj nešto kraći“. Ako dođe do bilo kakve promene ili se od njega traži nešto što ne želi, on se raspadne.

Odlazak na porodično letovanje neposredno nakon što je Bili završio u kampu je možda pogoršao situaciju. „Njemu je bilo teško jer je zaista bio željan kuće. On zaista voli našu kuću i želi da u njoj boravi. Svaki dan je govorio da želi da se vrati kući.“

Dr Tompson kaže da anksiozna deca sa tendencijama ka OCD-u po povratku kući pokreću kampanju da izbegnu odlazak u kamp iduće godine. „Ono što ova deca pokušavaju je da diktiraju roditeljima i da ponovo dobiju osećaj kontrole nad svojim životima. Deca traže zaštitu doma u budućnosti.“

Šta bi roditelji trebalo da urade?

Za decu koja se iz kampa vrate sa dobrim osećanjima, bitno je obratiti pažnju na njihovo samopouzdanje. Mejer-Vartel kaže: „Ova deca se vraćaju kući i čini se da su se u određenoj meri promenila, a bitno je prepoznati nove stvari koje su se u njima izrodile.“

Ako povratak deteta kući ne donosi samo gomilu veša za pranje, već i negativna ponašanja, prema njenim rečima, ključno je da roditelji pokušaju da shvate šta se to desilo u kampu. Neka deca će dosta pričati o tome, a neka će biti tiha.

„Roditelji bi trebalo da zagrebu ispod površine da bi videli šta se zaista desilo u kampu, šta se dešavalo interno, a ne samo šta su novo naučili“. Mejer-Vartelsova kaže da roditelji moraju pažljivo slušati svoju decu i priznati teška osećanja koja ispoljavaju, kako bi deca osetila da su shvaćena. Ako dete pokazuje znake anksioznosti koji potraju nekoliko nedelja (npr. smetnje u snu, ćudljivost, gubitak apetita, neuobičajena ponašanja), vreme je da se obratite stručnom licu.

Dr Tompson poziva roditelje da slušaju dete koje moli da ne ide ponovo u kamp, ali da izbegnu da obećaju „nikad više“. „Roditelji često popuste jer im je potrebna pauza. Međutim, kad jednom popustite, povratka nema. Možete reći 'Razmislićemo o tome, porazgovaraćemo o tome.'“

Dejna navodi da Bili kaže da ne želi u kamp iduće godine. U suštini, on je to „odradio“ pa ne mora ponovo. Međutim, kaže da će ga definitivno ponovo poslati, kao i u dnevne kampove sa neurotipičnom decu. Međutim, za sada smo na „videćemo“.



Izvor: Home From Camp