30 Oct 2017

Povratak iz kampa



Kako da pomognete deci da se uhodaju


Kao roditelji, provodimo više meseci pripremajući decu za kamp sa noćenjem – od pronalaženja pravog kampa, do izbora preslikača i markera za obeležavanje svih stvari koje idu u kofer. Predviđamo dobra i loša iskustva u kampu, od sticanja novih drugara i učenja novih veština, do želje za kućom i crvenila očiju. Ono što mame i tate retko kad predvide je činjenica da je povratak kući podjednako značajan prelazni period kao i odlazak u kamp.

Imajući u vidu da se većina kampera u prethodnih nekoliko nedelja vratila kući, poželjno je napomenuti da iako su mnogi uživali u slobodi i lako se vraćaju u redovne tokove, ostali se neće tako lako uhodati.

Dr Majkl G. Tompson, psiholog i autor knjige „Željan kuće, a srećan“ kaže da povratak dece kući potpada u jednu od tri grupe. „Mislim da se većina po povratku kući oseća prilično zadovoljno, odraslije i ponosno na sebe.“ Ova deca pokušavaju da pokažu svoju novootkrivenu zrelost, postavljaju stolove i obavljaju kućne poslove, baš kao i u kampu.

Deca iz prve grupe su verovatno naučila da skijaju na vodi ili su prevazišla strah od insekata, ali je još bitnije da su „osvojila značajan deo razvoja. Opstala su bez roditelja“, kaže Karolin Mejer-Vartels, psihoterapeut sa Menhetna koji je radila sa porodicama u vezi sa problemima koji nastaju nakon kampa. Čak imaju mogućnost da se poigraju sa novim personama: možda su u kampu bili komedijaši, ili ozbiljni. Uz to, kaže ona, „postoji čitava nova grupa drugara i odraslih u koje imaju poverenje.

Međutim, dr Tompson kaže da novootkrivena pažljivost dece obično nije dugog daha. „Generalno, zrela ponašanja nestaju i deca se vraćaju na staro“ u kućnom kontekstu. „Mama vas je poznavala kada ste bili mali i potrebiti. Njeno prisustvo u vama budi ta osećanja.“

„Najčešće nastane kratak medeni mesec, a zatim i manji pad“, slaže se Mejer-Vartelsova. „U kampu ima dosta pravila, ali i zabave; nikada niste sami, a grupa zajednički obavlja zadatke kao što je raspremanje stola. A onda se dete vrati kući, a porodični život donosi drugačija pravila i očekivanja.“

Ovo može otvoriti nove igre moći – pa čak i neumesne odgovore. „Sa drugarima razgovarate sasvim drugačije nego sa roditeljima.“

Deca željna kampa

Dr Tompson opisuje drugu grupu kao decu koja se vrate kući i osećaju veliku „želju za kampom“ tokom nekoliko dana. Nedostaju im drugari, nezavisnost i rutina u kampu, „bauljaju po kući, mestu na kome ne žele da budu.“ Ovo često vređa roditelje. „Njima je veoma drago što su se deca lepo provela u kampu, ali su donekle zbunjeni što tako glasno pričaju o tome“. On poziva roditelje da sačekaju malo i da ne primaju stvari k srcu: ovakva nesrećna tranzicija traje svega dva do četiri dana.

Uz tugu na kraju kampa može ići i shvatanje da se leto bliži kraju i da je početak školske godine iza ćoška, dodaje Mejer-Vartelsova. A ako se dete vrati kući u stresnu porodičnu situaciju, i to će se pokazati.

Ona kaže da je veoma često da deca željna kuće budu opsednuta održavanjem prijateljstava iz kampa, da provode dosta vremena onlajn postavljajući fotografije, ćaskajući i pričajući preko Skajpa. Ovo nije nužno loša stvar; tehnologija može biti blagoslov za decu koja nemaju (puno) drugara kući. U kampu su ostvarili jake veze, možda po prvi put. Roditelji mogu da pokušaju da organizuju viđanja i okupljanja, ali kada udaljenost sprečava tako nešto, veb može biti sjajno rešenje.

Glasna manjina: nesrećni kamperi

Na žalost, postoji i mali procenat dece koja su imala negativna iskustva u kampu – od toga da nisu izgradila prijateljstva, do ozbiljne želje za kućom. Ako je želja za kućom bila deo problema, po rečima Mejer-Vartelsove, mlađa deca mogu biti lepljiva i doživeti delimičnu regresiju po povratku kući, tako da ne puštaju mamu iz vida. Ljutnja može navesti stariju decu da ne govore sa roditeljima.

Dr Tompson kaže da ova treća grupa može obuhvatati veliki broj dece sa posebnim potrebama. Za decu sa anksioznim poremećajima kao što je OCD je „kamp samo psihološki trening“. Ova deca se mogu lepo provesti, ali mogu misliti „mama, stavila si me u tešku situaciju“, pa poželeti da vam naplate.

Svi se rastopimo uz ljude koji nas vole. „To je regresivni zov doma. Dakle, vaš četrnaestogodišnjak može dobro funkcioniše van kuće, ali da uz mamu stalno kuka. Može se lepo provesti u kampu, ali pričati o tome kao o najdubljim krugovima pakla.“

Dejna, majka desetogodišnjaka sa blagim oblikom autizma, kaže da se njen sin Bili lepo proveo u kampu za decu sa posebnim potrebama. „Slike sa sajta ne lažu. To je Bilijev pravi osmeh!“ Dečak je potvrdio roditeljima da mu je u kampu bilo super.

Međutim, po povratku sa letovanja posle kampa, Dejna je primetila da je Bilijev „fitilj nešto kraći“. Ako dođe do bilo kakve promene ili se od njega da traži nešto što ne želi, on se raspadne.

Odlazak na porodično letovanje neposredno nakon što je Bili završio u kampu je možda pogoršao situaciju. „Njemu je bilo teško jer je zaista bio željan kuće. On zaista voli našu kuću i želi da u njoj boravi. Svaki dan je govorio da želi da se vrati kući.“

Dr Tompson kaže da anksiozna deca sa tendencijama ka OCD-u po povratku kući pokreću kampanju da izbegnu odlazak u kamp iduće godine. „Ono što ova deca pokušavaju je da diktiraju roditeljima i da ponovo dobiju osećaj kontrole nad svojim životima. Deca traže zaštitu doma u budućnosti.“

Šta bi roditelji trebalo da urade?

Za decu koja se iz kampa vrate sa dobrim osećanjima, bitno je obratiti pažnju na njihovo samopouzdanje. Mejer-Vartel kaže: „Ova deca se vraćaju kući i čini se da su se u određenoj meri promenila, a bitno je prepoznati nove stvari koje su se u njima izrodile.“

Ako povratak deteta kući ne donosi samo gomilu veša za pranje, već i negativna ponašanja, prema njenim rečima, ključno je da roditelji pokušaju da shvate šta se to desilo u kampu. Neka deca će dosta pričati o tome, a neka će biti tiha.

„Roditelji bi trebalo da zagrebu ispod površine da bi videli šta se zaista desilo u kampu, šta se dešavalo interno, a ne samo šta su novo naučili“. Mejer-Vartelsova kaže da roditelji moraju pažljivo slušati svoju decu i priznati teška osećanja koja ispoljavaju, kako bi deca osetila da su shvaćena. Ako dete pokazuje znake anksioznosti koji potraju nekoliko nedelja (npr. smetnje u snu, ćudljivost, gubitak apetita, neuobičajena ponašanja), vreme je da se obratite stručnom licu.

Dr Tompson poziva roditelje da slušaju dete koje moli da ne ide ponovo u kamp, ali da izbegnu da obećaju „nikad više“. „Roditelji često popuste jer im je potrebna pauza. Međutim, kad jednom popustite, povratka nema. Možete reći 'Razmislićemo o tome, porazgovaraćemo o tome.'“

Dejna navodi da Bili kaže da ne želi u kamp iduće godine. U suštini, on je to „odradio“ pa ne mora ponovo. Međutim, kaže da će ga definitivno ponovo poslati, kao i u dnevne kampove sa neurotipičnom decu. Međutim, za sada smo na „videćemo“.



Izvor: Home From Camp