17 May 2018

Očekivan neuspeh digitalne tehnologije u školama - gde je i dalje obavezna. Prvi deo: analiza problema




Opšte je prihvaćeno da što više roditelji/staratelji učestvuju u obrazovnim iskustvima svoje dece, deca ostvaruju bolje rezultate u školi. Da bi ovo učešće bilo moguće, neophodno je uspostaviti pouzdane strategije komunikacije. Roditelji i učenici moraju imati mogućnost da  koriste digitalne alate na načine koji su za njih značajni i u obliku koji je primeren njihovoj situaciji.
Iako digitalna tehnologija zasigurno pruža brojne prednosti u obrazovanju, naše istraživanje ukazuje da postoji neusklađenost koja se najjasnije vidi u istraživanju odnosa između roditelja i škola u smislu primene ovih tehnologija. Alati koji su poznati nastavnicima i donosiocima odluka koji  propisuju njihovu primenu mogu predstavljati opterećenje za učenike u školi i kod kuće.
Potencijal digitalnog školovanja
Škole širom sveta sve više koriste digitalne tehnologije. Učenici se pozivaju da „ponesu sopstvene uređaje“ u školu, nastavne aktivnosti i domaći zadaci se prate onlajn, a od nastavnika se očekuje da budu inovativni uvođenjem interaktivnih učionica, personalizovanog učenja i analitike sticanja znanja.
Ali uprkos ovim inovacijama, i dalje stoje argumenti da je upotreba digitalne tehnologije u školama još uvek prilično izolovana – često uz minimalnu sličnost sa načinom na koji učenici koriste digitalne medije u drugim segmentima svog života i da primarno zadovoljava institucionalne potrebe škole, umesto individualnih interesovanja učenika i njihovih porodica.
Ovo otvara nekoliko pitanja za roditelje, ali i za škole:
·       Po čemu se „školska“ tehnologija razlikuje od načina na koji mladi kod kuće koriste digitalne medije?
·       Šta je to što bi roditelji i porodice trebalo da znaju?
·       Šta škole mogu promeniti ili poboljšati da bi premostile jaz između učionice i doma?
Istraživački projekat „Svakodnevno školovanje u digitalnom dobu“
U cilju istraživanja i pronalaženja odgovora na ova pitanja, započeli smo ispitivanje svakodnevne primene tehnologije u školi. Na osnovu etnografskih studija tri potpuno različite srednje škole u Australiji (Mauntvju, Lejksajd i Midleborou), naša analiza je obuhvatila širok dijapazon razloga koji su u srži nekonzistentnog uticaja digitalnih tehnologija na školovanje. Istraživanje na terenu je podrazumevalo da su tri istraživača provela po 25 meseci u ovim školama. Ovo je podrazumevalo da istraživački tim obavlja sve aktivnosti koje potpadaju pod istraživanje nastave i školsku entografiju, preko 300 poseta lokaciji, 500 časova posmatranja, intervjua i uopšteno „provođenja vremena“.
Učestvovali smo na nastavi, sastancima i drugim školskim aktivnostima, fotografisali, snimali video i zvučne zapise. Takođe smo istraživali školske onlajn sisteme i druge digitalne prostore. Gde god je to bilo moguće, trudili smo se da učestvujemo u školskom životu i da posmatramo društvene interakcije u vezi sa digitalnom tehnologijom. Ove aktivnosti su generisale obiman korpus empirijskih podataka – koji su se većinom odnosili na učeničku upotrebu „školske“ tehnologije u kućnom kontekstu.
Kućna i školska tehnologija .... šta smo utvrdili
Nakon tri godine rada na terenu, postalo je očigledno da iako su neki učenici koristili školske tehnologije u nameri da što manje rade, većina je zaista koristila ove alate za rad, ali je najčešće koristila digitalne tehnologije na samovođen, neformalan i kolaborativan način.
Iako su nastavnici pozivali studente da koriste domaće edukativne tehnologije na određene načine, najmaštovitiji i najznačajniji način interakcije sa tehnologijom se ostvarivao kroz nezavisno učenje koje su učenici sami usmeravali.
Internet se, recimo, koristi za pronalaženje kreativnih ideja za prezentovanje domaćih zadataka, pristup alternativnim mišljenima i gledištima, razjašnjavanje sadržaja koji je težak za razumevanje, pa čak i za prikupljanje informacija radi preispitivanja stavova nastavnika. Učenici su takođe snimali nastavu za drugove koji su odsutni, koristili kolaborativne Gugl dokumente za deljenje tereta hvatanja beleški i generalno su razvijali inovativne načine primene digitalnih medija kao pomoć u „snalaženju“ i „daljem radu“.
Takođe je postalo jasno da digitalni mediji pružaju brojne koristi za predavanje i učenje, ali predstavljaju i  izazove, naročito u smislu komunikacionog odnosa između kuće i škole. Dva suprotna primera nude praktičnu ilustraciju ove situacije.
Kada tehnologija krene naopako: dve priče …
Primer 1: Goruća prepiska
Priča počinje prilično nevino, kada je učenik trećeg razreda srednje škole Lejksajd poslao nastavnici matematike elektronsku poštu u petak da bi je obavestio da nije dobro razumeo uputstva za domaći koji je trebalo da preda tog dana i da nije siguran šta da radi. Kako je već odradio zadatak na osnovu onoga što je mislio da se od njega traži, nadao se da će moći da preda tako  urađen zadatak.
Ispostavilo se da nastavnica nije primila elektronsku poštu učenika. U nedelju uveče je poslala poruku učeniku da, ako ne preda ispravan zadatak do kraja dana, zaključiće mu jedinicu. Učenik je odmah odgovorio jer je u tom trenutku bio za računarom. Rekao joj je da joj je poslao elektronsku poštu u petak, ali da mu nije odgovorila. Čekao je njena uputstva da bi odradio šta treba.
Nastavnica je takođe još uvek bila za računarom. Odgovorila je da je proverila prijemno sanduče i da nije našla poruku od njega. Zatražila je da ponovo pošalje poruku. Učenik je odgovorio elektronskom poštom i rekao da nema poslatu poruku jer ne čuva poslatu poštu. Zatim je upitao da li može da preda zadfatak kako ga je uradio jer je u izradu uložio dosta rada.
Nastavnica mu je odmah odgovorila „NE“. Rekla mu je da je treći razred srednje škole i da mora da zna da pravilno pročita postavku zadatka. Neispravan zadatak neće biti dovoljan.
Učenik je prosledio kopiju sledeće poruke koju je poslao nastavnici svom ocu. U ovoj poruci je objasnio da je proveo dan na sportskom treningu i da je umoran. Da je spreman da odradi novi zadatak, ali ne te večeri. Zatražio je odlaganje, koje je nastavnica odbila.
Prepiska se nastavlja, ali sada između oca i nastavnice. U svakoj poruci se rasprava sve više pooštrava. Počinju da lete lični napadi, do tačke kada je otac konačno prosledio kopiju Šefu inovacija u školi (imajući u vidu da ovaj konkretan nastavnik učeniku predaje i Računovodstvo i otac ga poznaje).
Roditelj je optužio nastavnicu matematike da je agresivna, nefleksibilna, da joj fali razumevanja i, najgore od svega, tvrdio je da njeno ponašanje predstavlja oblik uznemiravanja. Šef inovacija je poslao poruku samo nastavnici matematike. Savetovao ju je da prekine prepisku sa roditeljem i učenikom jer je dijalog postao zapaljiv. Zatim je poslao poruku ocu da ga obavesti da će zakazati sastanak sa Direktorom škole radi daljeg razmatranja situacije.
U retrospektivi, Šef inovacija krivicu u velikoj meri pripisuje tehnologiji. Po njegovom mišljenju, instant priroda razmene elektronske pošte je dovela do ljutite interekcije: nije bilo pauze između poruka, dakle nije bilo vremena da se razmisli kako druga strana može da protumači neke reči.
Direktor škole i Šef inovacija su jasno rekli da grešku pripisuju nastavnici. Ne samo što je upala u privatno vreme učenika slanjem baraža poruka u nedelju uveče, već je takođe trebalo da shvati da elektronska pošta nije najbolji oblik komunikacije sa nezadovoljnim roditeljem. Šef inovacija je ovu situaciju ponudio kao primer kako komunikacija sa roditeljima može da krene po zlu kada se digitalna tehnologija koristi kao sredstvo.
Primer 2: Mobilni telefoni na času
Kao što je već navedeno, proveli smo dosta vremena u posmatranju svakodnevnog školskog života. Povremeno bismo primetili situacije u kojima su učenici koristili tehnologiju na nedozvoljen način kao pomoć u učenju ili radi ubijanja dosade. Na časovima gde nastavnici nisu očekivali ili dopuštali upotrebu uređaja, učenici su ponekad uprkos tome koristili različite oblike digitalne tehnologije. Na primer, časove kineskog jezika u Midlborou je držao nastavnik koji se fokusirao na osnove izgovora, slušanja i pisanja. Iako je on bio protiv upotrebe novih tehnologija na časovima, učenici su krišom koristili pametne telefone da bi razumeli sadržaj lekcija.
Što se tiče uprava škola, pametni telefoni učenika su u manjoj meri bili šansa za učenje, a mnogo više logistički izazov – između ostalog i zbog toga što su učenici koristili ove lične uređaje za komunikaciju sa porodicom. Bilo je očigledno da su učenici na časovima odgovarali na poruke, a povremeno i odgovarali na pozive. Ove komunikacije su najčešće inicirali roditelji.
Uprave škola i nastavnici su shvatili da strog nadzor nad ovim praksama predstavlja stalan izazov. Po njihovim rečima, škole se ne protive upotrebi SMS poruka kao sredstva za komunikaciju. U stvari, komunikacija između škole i roditelja se često obavljala putem automatizovanih SMS poruka koje se šalju roditeljima u slučaju da dete kasni, izostane sa časova ili ne preda domaći na vreme. Iako su zaposleni mislili da su ove poruke fantastične, sistem je svakako imao manjkavosti i često je negativno uticao na roditelje i učenike.
Kao što je objasnio jedan učenik trećeg razreda srednje, automatizovani sistem je često pravio greške, a priroda poruka roditeljima bez promišljanja je nekad imala katastrofalne posledice koje su dovodile do nesuglasica u porodici, koje su za posledicu imale razmenu poruka i poziva između učenika i roditelja radi rešavanja problema tokom nastave.
SMS sisteem je bio konfigurisan kao jednosmerno sredstvo komunikacije i nije imao za cilj da podstakne aktivnosti međuljudske komunikacije koje su ometale nastavu. Međutim, kada roditelj greškom dobije automatizovanu poruku, nastaju osećanja  napetosti, ljutnje, razočaranja i frustracije, koje su neki roditelji imali potrebu da reše bez odlaganja.
Međutim, pogrešne poruke nisu bile jedini razlog za upotrebu mobilnih telefona na časovima. Mobilni telefoni su olakšavali kontakt između učenika i roditelja tokom nastave. Najčešće su roditelji zaobilazili tradicionalnu praksu pozivanja sekretarijata škole da bi stupili u kontakt sa decom.
Pomoćnik direktora škole u Midlborou opisuje: „Roditelji misle da mogu da zovu decu u svako doba, čak i tokom nastave. Ne žele da idu preko nas, već zovu direktno učenika. Ponekad učenici zovu roditelje da im kažu da se ne osećaju dobro i da žele kući. Povremeno su učenici odlazili kući a o tome nikoga nisu obavestili.“
Iako u ove tri škole nisu želeli da uvedu direktne zabrane, imali su želju da umanje kontakt između roditelja i učenika. Školske novosti i veb sajtovi su objavljivali podsetnike i upozorenja nakon značajnijih incidenata (videti sliku 1).
Novosti za više razrede
Novosti za 7. razred
Upotreba mobilnih telefona i drugih elektronskih uređaja
Molimo vas da ne zovete dete i da mu ne šaljete SMS poruke tokom časova. Učenicima nije dozvoljeno da odgovore na poruku ili poziv tokom časova, ali često osećaju obavezu da to učine ako ih zove roditelj. Obratićemo posebnu pažnju na pravilnu upotrebu uređaja u školi, kako na nagrađivanje pozitivne, tako i na kažnjavanje negativne upotrebe. Ako je neophodno da razgovarate sa detetom o nečemu pre završetka nastave, kontaktirajte sekretarijat na broj 6909 0700. Sekretarijat će pozvati učenika sa nastave ako je problem hitan ili će dogovoriti javljanje ako nije.
Slika 1: „Molimo da ne zovete i ne šaljete SMS poruke detetu“ (Novosti za 7. razred, Mauntvju)
Svi su rekli da je za upravu škole problem to što učenički telefoni omogućavaju roditeljima da „preskoče“ zvanični sistem. Rečima jednog iskusnog nastavnika: „Moraju da koriste odgovarajuće kanale.“ Međutim, uprkos željama da stvari budu drugačije, zaposleni u školama se generalno slažu da je ovaj problem u velikoj meri nerešiv.
Kako se stvari mogu promeniti?
Iako digitalne tehnologije zasigurno donose koristi, takođe imaju mogućnost da stvore tenzije između kuće i škole. Kao što se vidi iz dva navedena primera, postoji nesaglasnost u komunikacionim odnosima između roditelja i škola u primeni tehnologije koja je implementirana baš da bi omogućila bolju komunikaciju.
U svim oblastima gde postoji mogućnost konflikta, ključ rešavanja problema leži u izgradnji svesti i razumevanja. Identifikacija i razumevanje izazova može rezultovati diskusijama koje će iznedriti korisna rešenja. Značaj izgradnje stabilnog mosta između kuće i škole gde se znanje deli uz poštovanje u oba smera je očigledan. Ali odakle krenuti?
U sledećem delu, koji ćemo objaviti iduće nedelje, pod naslovom „Očekivan neuspeh digitalne tehnologije u školama – gde je i dalje obavezna. Drugi deo: Traganje za rešenjem...“ dajemo preliminarne korake koje škole i porodice mogu preduzeti radi rešavanja izazova koji su uočeni tokom našeg istraživanja digitalnih tehnologija u školama.


Izvor: Digital technology in school fails predictably – but is mandated anyway. Part 1: Understanding the problem




The ‘Everyday Schooling in the Digital Age’ project involved an in-depth ethnography of the realities of digital technology across three contrasting Australian high schools. In the first of two posts, researcher Dr Selena Nemorin explores some of the main findings, including differences between digital media use inside and outside the classroom and communication difficulties between home and school. The next post will look at some potential solutions. Selena Nemorin is a lecturer in sociology of digital technology at the University College London. Her research interests include critical theories of technology, surveillance & society, data/IoT ethics, and youth and new media/technologies. [Header image credit: B. Flickinger, CC BY 2.0_09]