28 Jun 2018

Zbog čega je bitno da pošaljete dete u kamp



Objavljujemo prevod ove izvanredne priče koja će sigurno biti od velike koristi svakom roditelju i novim kamperima. Pročitajte!
"... Kada se prisetim ovog iskustva, moram reći da je bilo jedno od najboljih, ali i najgorih u mom životu... "
I KAKO SAM PROVELA VIŠE LETA ŽELJNA KUĆE A SREĆNA




Letnji kamp je bio moje mesto radosti. Ali i mesto tuge. Počelo je leta kada sam imala devet godina. Moja mama je kao mala obožavala kamp. Do te mere da ga je predstavila kao najmagičnije i najfantastičnije iskustvo na svetu. A ja sam sa devet godina, kao prava mamina devojčica, bila ubeđena da sam spremna da provedem četiri nedelje u kampu sa noćenjem – i to sasvim sama!
U to vreme nije bilo pripremnih kampova, kampova za mlađu decu, probnih kampova, niti bilo šta što bi deci olakšalo prilagođavanje na kamp sa noćenjem. Izbor se svodio na jednu od dve smene tokom leta. I tako me je mama prijavila da provedem jul u kampu.
Mogu da zamislim sebe u to vreme: devojčica iz malog mesta, sa čupavom kosom, u fluorescentno pink majici sa natpisom „COOL“ na grudima (negde 1990. godine). Sakupila sam svo samopouzdanje, progutala suze i ušla u autobus koji će me odvesti u kamp Volden, gde ću se pridružiti grupi dece iz Toronta, koja su se međusobno poznavala iz škole i doživeti prvo kampersko iskustvo koje se, u najmanju ruku, pretvorilo u pakao!
Plakala sam jer sam bila željna kuće. Zadirkivali su me zato što sam plakala. Kad se prisetim svega (a pošto sam bila i savetnik u kampu), shvatam da niko ne voli dete koje stalno plače. Ali kako sam ja to mogla da znam? Nedostajala mi je mama i nisam bila u elementu. Nikada ranije nisam bila van kuće duže od jedne noći. Tako sam se, umesto magičnog iskustva o kome sam sanjala, obrela sam se u grupi dece koja su već formirala svoju kliku... i nisu imala nameru da me puste u svoje redove.
Uprkos svim suzama koje sam isplakala i svakodnevnim sastancima sa suprugom direktora kampa (koja je davala sve od sebe da me oraspoloži), uspevala sam da se zabavim u aktivnostima koje kod kuće nisam mogla da radim. Pobedila sam u velikoj trci u plivanju. Napravila sam brdo grnčarskih kreacija na vajarskom točku. Učestvovala sam u kamperskoj predstavi. Naučila sam fantastične nove kamperske pesme. Išla sam na prvi ples. I provela sam četiri nedelje u sjajnom prirodnom okruženju.
Kada se prisetim ovog iskustva, moram reći da je bilo jedno od najboljih, ali i najgorih u mom životu. Iako su neke od stvari koje su moji drugari iz sobe govorili (i pevali) da bi me ismevali bile zaista bolne (sve se dešavalo pre nego što je vršnjačko nasilje postalo ozbiljna tema u kampu), takođe sam naučila da bez obzira na sve, mogu samostalno da opstanem. Bila sam mnogo jača i nezavisnija nego što sam uopšte mogla da zamislim.
I tako, kada je došao dan za posete (nakon dve nedelje) i kada je mama, pošto je videla koliko sam tužna, ponudila da me povede kući, nekako sam našla snage da odbijem njenu ponudu i odlučila sam da ostanem i završim moje prvo kampersko iskustvo.
Dve godine kasnije, nakon jednog leta pauze da bih ponovo našla samopouzdanje, ušla sam u drugi školski autobus (ovaj put u društvu mlađeg brada) na putu ka kampu Bnej Brit u Otavi, gde sam provela naredna četiri leta kao kamper, a kasnije (nakon dvogodišnje pauze tokom koje sam leta provodila u magičnom kampu Erouhon) i kao savetnik.
Sve ovo me je dovelo do nedavnog otkrića nove knjige sa prikladnim naslovom: „Željan kuće, a srećan: kako vreme provedeno podalje od roditelja pomaže u razvoju deteta“, čiji je autor renomirani psiholog i autor bestselera dr Majkl Tompson.

(*Prim.Prev. na ovom blogu ima izvodi iz pomenute knjige )
Ovo vam pričam jer se mnogi od vas verovatno spremaju da ovog leta pošalju decu u kamp. Možda razmišljate da to uradite sledećeg leta. A možda i ludite jer, uobičajeno danas po rečima dr Tompsona, vaše dete jeste spremno za kamp, ali vi niste.
Moja ćerka ima dve godine, pa ne mogu da kažem kako ću se osećati kada mi bude zatražila da po prvi put ide u kamp sa noćenjem. Ipak, mogu reći sledeće: za mene u detinjstvu nije bilo većeg poklona od prilike da iskusim život podalje od roditelja i udobnosti mog doma. Dobila sam hrabrost i samopouzdanje – veštine koje do današnjeg dana mogu biti od koristi. Pored toga, pišem o letnjim kampovima proteklih pet godina, a većina eksperata za kampove se u ovome slažu samnom.
„Želja za kućom je skoro univerzalna“, rekao mi je dr Tompson preko telefona tokom prošlonedeljnog intervjua. „Devedeset sedam procenata dece oseća neku vrstu želje za kućom, ali 81 procenata te dece kaže da prolazi za tri do četiri dana.“
Prema rečima dr Tompsona koji je proteklih 35 godina radio kao klinički psiholog, školski savetnik i međunarodni predavač na temu dece, škola i roditeljstva, mi, savremeni roditelji, previše vremena posvećujemo zaštiti svoje dece od traume da stalno grabimo prilike da intervenišemo u njihovo ime i trošimo previše energije pokušavajući da „sredimo“ sve što im treba. Sve ovo sprečava decu da samostalno istupe i iznađu sopstvenu hrabrost.
„Savremeni roditelji misle da njihovo prisustvo povećava kvalitet života njihove dece. Međutim, to nije tačno. Svom detetu ne možete dati nezavisnost. Sve što možete je da otvorite vrata i da pustite dete da samostalno iskusi svet.“
Lakše reći nego učiniti, zar ne?
Ono što je zaista sjajno u vezi sa kampom je činjenica da se nezavisnost gradi u sigurnom, brižnom i kontrolisanom okruženju, gde možete imati poverenja da će vaša deca biti sigurna i zbrinuta. Što bi trebalo da znači da ako se spremate da ostavite decu u kampu ovog leta (bilo na 2 dana ili na 4 nedelje), budite sigurni da svom detetu pružate najbolje moguće životno iskustvo, bez obzira koliko ćete im nedostajati (ili koliko će oni vama nedostajati).
„Ne dozvolite da vas dete iz autobusa vidi zabrinute“, navodi dr Tompson. „Ako pokažete majčinsku napetost svom detetu u ovoj situaciji, ugrozićete mu iskustvo u kampu.“
Ne zaboravite: „Kamp uvodi decu u uzbudljiv svet emocionalno značajnih iskustava koja su samo njihova – iskustava koja mogu steći samo van kuće.“
Dakle, naspite si čašu vina. Zavalite se i podignite noge. Uživajte u miru i tišini. I neka vaša deca znaju da ih puno volite, da znate da će u kampu biti sve u redu i da ćete vi kući biti dobro!

Izvor: The Importance of Sending Your Child to Camp